IN MEMORIAM premijer dr Zoran Đinđić

Poslednji intervju premijera dr Zorana Đinđića, 20 dana pre atentata, dat 21. februara 2003. godine, gde je izneo svoj stavove o načinima rešavanja pitanja Kosova i Metohije, odnosno gde je promenio politički kurs prema Zapadu po pitanju vođenja odbrane nacionalnog i državnog identiteta. Ko je ubio premijera dr Zorana Đinđića?



TRANSKRIPT INTERVJUA

"...bude faktički nezavisno, a da nam ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu "vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, vi ne možete da idete dalje". To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra "naravno, pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da, ne znam ni ja, učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo ni da popijete kafu u Prištini ili u Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država". To je ono - što neće se desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti.

Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji međunarodno reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje.

Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Znači, mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi, i naravno, oni malobrojni koji još nisu proterani da imaju bezbednost. Ali, takođe, i država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, pa da onda Savet bezbednosti kaže: "Nema Srbija nikakva prava, Savet bezbednosti je dodelio nezavisnost Kosovu". Mi nećemo voditi rat sa Savetom Bezbednosti, ali ćemo znati na čemu smo.

Pa ja sam rekao, znate, ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, i da je ono što je bilo smatrano svetinjom, da se kaže - u redu, te republike iz Titove Jugoslavije, one su države. Ako to ne važi za Srbiju, pa ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga. Jer kako objasniti sada da je jedini presedan napravljen upravo na Srbiji. I onda sam rekao - znate šta, nemojte misliti da je - ja jesam za očuvanje Dejtona, u tom smislu da se kaže to što jeste, jeste, dajte da nađemo neki kompromis, i da kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi, biznis, da se tu kreće - možemo u toj opciji da rešimo to pitanje. ... Ali, ako vi želite da sada stvorite albansku državu u 21. veku, na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces kojim ste mislili da ste Dejtonom zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja. 

Ne treba propustiti tu istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili jedan princip, i da je to princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava. Znači, ne svođenja na nacionalne građane, i ne znam ni ja, manjine i grupe građana, nego priznavanje činjenice da su na ovim prostorima nacionalne zajednice jedan kolektivi koji sebe tako razumeju, koji žele da se štite na takav način i da će izvesno vreme to biti realnost.

Mislim da je to jedan, jedan, vrlo, kako da kažem, konstruktivan moj pristup koji je izazvao u Sarajevu, po mom mišljenju, vrlo neopravdano nervozne reakcije; koji je, naravno, u Vašingtonu izazvao, možda, opravdano vrlo nervozne reakcije; i koji u Briselu nije dobro primljen. Ali je to istina.

Naravno, ja sam mnogo više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Znači, ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina, kao jedan demokratski političar na Balkanu, stavio na tas, za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa.

Ako moji prijatelji u svetu kažu, e sada si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna, i za moju zemlju je važna i podržite me u tome; a oni kažu - ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test na kome će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da onda nas odvrati od toga da rešavamo svoje probleme.

O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. I sve te ranije priče i ti raniji, ranije krizne grupe i krizni štabovi - to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. I postoji ona mala mistifikacija i u našim medijima. Otprilike, ja se čudim kad to čitam svakoga dana, otprilike, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija, koga... Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Kakve to ima veze za neku političku realnost neke zemlje, koga sad neko sa strane podržava.

Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas. Ali to da vi sada strance uključujete kao deo svoje  unutrašnje politike - to je bolesno. Jer mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji; kao da su izabrani na izborima; koji pozivaju ministre, koji pozivaju moj kabinet i čude se što ih ja neću da primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj u vašoj zemlji pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to, da je to neka šala; skrivena kamera.

Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. I nemojte misliti da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali, mi moramo sami, kao građani, i ljudi, da taj stav zauzmemo; da poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da poštujemo sebe i da ne dopustimo da se tu niko sa strane mešaju u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili.

Jer da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite, ja nemam vremena za to; posle dva ili tri puta oni bi odustali. Ali, pošto imamo još uvek taj, taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu jednu nezdravu situaciju, da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, kao što je Hrvatska, kao što je Grčka.

Ja ne vidim zašto bi, zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego te druge zemlje..."