Duhovi Čilea nisu bili spašeni

Naslov originalnog teksta:
Chile's Ghosts Are Not Being Rescued
Napisao: John Pilger
Objavljeno na: NewStatesman, johnpilger.com,
Mapuche International Link, Dandelion Salad i
Truthout
13. i 14. oktobra 2010. godine

Spašavanje 33 rudara u Čileu je izuzetna drama puna patetike i junaštva. Ona je takođe medijski bum za čileansku vladu, čije je svako dobročinstvo snimljeno šumama kamera. Čovek ne može a da ne bude impresioniran. Međutim, kao i svi veliki medijski događaji, to je fasada.

Nesreća u kojoj su zarobljeni rudari nije neobična u Čileu i neizbežna je posledica nemilosrdnog ekonomskog sistema koji se jedva promenio od diktature generala Augusto-a Pinochet-a. Bakar je čileansko zlato, i učestalost rudarskih nesreća ide u korak sa cenama i profitom. Svake godine postoji, u proseku, 39 nesreća sa fatalnim ishodima u privatizovanim čileanskim rudnicima. Rudnik "San Jose", gde zarobljeni muškarci rade, postao je toliko nesiguran u 2007. i morao je da bude zatvoren – ali ne za dugo. 30. jula ove godine, izveštaj (Vladinog) Odeljenja za rad je ponovo upozorio na "ozbiljne sigurnosne nedostatke", ali ministar nije ništa preduzeo. Šest dana kasnije, muškarci su bili zarobljeni.

Za sav medijski cirkus na mestu spašavanja, savremeni Čile je zemlja neizgovorenog. U Vili Grimaldi (Villa Grimaldi), u predgrađu prestonice, Santiago, znak kaže: "Zaboravljena prošlost je puna sećanja". To je bio centar za mučenje gde je stotine ljudi ubijeno i nestalo, zbog suprotstavljanja fašizmu koji su general Pinochet i njegovi poslovni saveznici doneli u Čile. Njegova sablasna prisutnost nadvijena je lepotom Anda, a čovek koji otključava kapiju je nekada živeo u blizini i pamti krike.

Jednog zimskog jutra 2006. godine, tamo me je odvela Sara De Witt, koja je bila u zatvoru kao studentski aktivista i koja sada živi u Londonu. Bila je izlagana elektrošokovima i prebijana, ali je preživela. Kasnije, odvezli smo se do kuće Salvador-a Allende-a, velikog demokrate i reformiste koji je nestao kada je Pinochet preuzeo vlast 11. septembra 1973. godine – 11. septembar (9/11) Latinske Amerike. Njegova kuća je tiha bela zgrada bez znaka ili oznake.

Svuda, čini mi se, Allende-ovo ime je eliminisano. Samo na usamljenom spomeniku na groblju ugravirane su reči: "Predsednik Republike", kao deo sećanja na "ejecutados Politicos": oni koji su "pogubljeni zbog političkih razloga". Allende je digao ruku na sebe kada je Pinochet bombardovao predsedničku palatu britanskim avionima, dok je američki ambasador sve to posmatrao.

Danas, u Čileu je demokratija, mada se mnogi ne bi složili sa tim, naročito oni u barrios-ima (prim. prev. delovi grada gde žive siromašni ljudi, nama poznatiji pod nazivom favele) koji su prisiljeni da kopaju po kontejnerima da bi našli hranu i koji kradu struju. Tokom 1990. godine, Pinochet je zaveštao kompromitovani ustavnopravni poredak, kao uslov svog povlačenja i povlačenja vojske u političku pozadinu. Ovo je omogućilo da široko rasprostranjene reformističke stranke, poznate kao Concertación, budu stalno podeljene ili uvučene u legitimisanje ekonomskog dizajna naslednika diktatora. Na poslednjim izborima, desno orijentisana “Koalicija za promene”, kreacija Pinochet-ovog ideologa Jaime-a Guzman-a, preuzela je vlast pod vođstvom predsednika Sebastian-a Piñera-e. Krvavo izumiranje stvarne demokratije koje je počelo sa smrću Allende-a je, nevidljivo, završeno.

Piñera je milijarder koji kontroliše deo posla u rudarstvu, energetskom sektoru i industriji maloprodaje. On je stvorio svoje bogatstvo nakon Pinochet-ovog puča i tokom "eksperimenata" slobodnog tržišta fanatika sa Univerziteta u Čikagu, poznatih kao Čikaški momci (Chicago Boys). Njegov brat i bivši poslovni partner, Jose Piñera, ministar rada za vreme Pinochet-a, privatizovao je rudarstvo i državne penzije i uništio sindikate. To je pozdravljeno u Washingtonu kao "ekonomsko čudo", model novog kulta neoliberalizma koji će "pomeriti" kontinent i obezbediti kontrolu sa severa.

Danas, Čile je kritički nastrojen prema Obaminom vraćanju nezavisnih demokratija u Ekvador, Boliviju i Venecuelu. Piñera-in najbliži saveznik je glavni čovek Washington-a, Juan Manuel Santos, novi predsednik Kolumbije, „zemlje domaćina“ 7 američkih vojnih baza i zloglasnih ljudskih prava, poznatih Čileancima koji su trpeli za vreme Pinochet-ovog terora.

Čile posle Pinochet-a je zadržao sopstvene trajne zloupotrebe u senci. Porodice i dalje pokušavaju da se oporave od mučenja ili nestanka voljenih osoba podnoseći predrasude države i zaposlenih. Oni koji ne ćute su Mapuche narod, jedina autohtona nacija koju španski osvajači nisu porazili. Krajem 19. veka, evropski doseljenici nezavisnog Čilea vodili su svoj rasistički "Rat istrebljenja" protiv Mapuche naroda koji su ostavljeni kao osiromašeni autsajderi. Tokom 1000 dana Allende-ove vlasti, to je počelo da se menja. Pojedina zemlja koja je pripadala Mapuche-ima im je vraćena i dug pravde je prepoznat.

Od tada, žestok, u velikom obimu neprijavljen rat je bio vođen protiv Mapuche naroda. Šumarskim korporacijama je bilo dopušteno da uzmu njihovu zemlju, a njihov otpor je bio dočekan ubistvima, nestancima i proizvoljnim progonima pod "antiterorističkim" zakonima koje donosi diktatura. U svojim kampanjama građanske neposlušnosti, niko od Mapuche naroda nije povredio bilo koga. Puke optužbe vlasnika zemlje ili biznismena da je Mapuche "možda" nezakonito stupio na zemlju sopstvenih pradedova je često dovoljno za policiju da ih optuži za kaznena dela koja dovode do Kafkijanskih suđenja sa anonimnim svedocima i zatvorskim kaznama do 20 godina. Oni su, zapravo, politički zatvorenici.

Dok se svet raduje spektaklu spašavanja rudara, 38 Mapuche štrajkača glađu nisu vesti. Oni zahtevaju kraj Pinochet-ovih zakona koji se koriste protiv njih, kao što su "teroristička podmetanja požara", i pravdu stvarne demokratije. 9. oktobra, svi osim jednog štrajkača glađu završili su protest nakon 90 dana bez hrane. Mladi Mapuche, Luis Marileo, kaže da će nastaviti. 18. oktobra, predsednik Piñera treba da održi predavanje na temu "tekući događaji" na Londonskoj školi za ekonomiju (London School of Economics). On bi trebao da se podseti o njihovom iskustvu i zašto.

Tito's Ghosts

Director: Mira Erdevički-Charap
Year: 2008
Runtime: 59 mins

September 11 Anniversary

For almost a decade, this has been a day of solemn remembrance, private memories and shared sorrow for the relatives who gather to honour the nearly 3,000 people killed by al-Qaeda terrorists (???) on that dreadful day in 2001. (from America's agony: September 11 anniversary marked by anger and controversy)

.
.
.

Very few people in Afghanistan have been unaffected by the armed conflict there. Those with direct personal experience make up 60% of the population, and most others also report suffering a range of serious hardships. In total, almost everyone (96%) has been affected in some way – either personally or due to the wider consequences of armed conflict. (from War in Afghanistan)

Opium production in Afghanistan has been on the rise since the downfall of the Taliban in 2001. Based on UNODC data, there has been more opium poppy cultivation in each of the past four growing seasons (2004–2007) than in any one year during Taliban rule. Also, more land is now used for opium in Afghanistan than for coca cultivation in Latin America. In 2007, 93% of the opiates on the world market originated in Afghanistan (from Opium production in Afghanistan)
.
.
.

In December 2007, the Iraqi government reported that there were 5 million orphans in Iraq – nearly half of the country's children.

Some 60–70% of Iraqi children are suffering from psychological problems. (from Iraq War)

President Bush's Cabinet agreed in April 2001 that "Iraq remains a destabilizing influence to the flow of OIL to international markets from the Middle East' and because this is an unacceptable risk to the US 'military intervention' is necessary." (from  Official: US Oil at the Heart of Iraq Crisis)

The Truth About Violence

We think of ourselves as calm, peaceful, law-abiding creatures. But could we ever be driven to kill another person? To pull the trigger and end a life? Horizon discovers the terrifying violence that lies within us all.

From the role brain chemicals like dopamine and serotonin play in controlling our aggression to social conditioning discover what can make us aggressive. Find out why sleepless nights mean you are more likely to lose your temper. Uncover the surprising link between brain damage and domestic violence. And discover if are our morals and actions are dictated by those of the group we feel we belong to, or society in general? We consider murder unacceptable, but if we changed our codes of conduct and moral values, could we all be capable of killing? Are humans really more violent than we''d like to think? Given the right circumstances, could every one of us be driven to murder?

Intro taken from BBC

What is Tinku
Tinku: ritual combat in the Andes



Body pleasure and the origins of violence by James W. Prescott
Addiction and the Brain's Pleasure Pathway: Beyond Willpower by Nora D. Volkow




Sudan's child soldiers: forced into fighting (video)
Electric shock





Are we all capable of violence?

Smrt Jugoslavije

Smrt Jugoslavije je BBC-ijev dokumentarni serijal iz 1995. godine koji se sastoji od 6 celina. Nema potrebe da objašnjavam da je to serijal o raspadu naše nekadašnje domovine. Film je na engleskom (deo koji narator priča), a gde se pojavljuju političari i njima slični je na srpskom (oni koji pričaju srpski) sa titlom na engleskom koji je relativno loše urađen. Svaki deo traje oko 50 minuta.

Ulazak nacionalizma

Put u rat


Ratovi nezavisnosti


Kapije pakla


Sigurna oblast


Američki mir

Epilog događaja "I to mučki prilazi od pozadi"

S leđa, ali spreda! - Velimir Ilić Case Study

Pre 2 meseca Dejan Stojadinović je pukao u glavu Velju Selju na sred Kneza i znamo da to nije bilo s leđa, nego direkt spreda. Tom prilikom Selja je izjavio sledeće:

"A smejali ste se (se), mnogi od vas, kad sam rekao da nosim oružje. Evo sad nisam poneo pištolj. I zar je greh ovakvog huligana lišiti života? Je li greh to? Kad on mene rešava mog života; on me udara (i) javno pred policijom na dva metra, i to mučki prilazi od pozadi i udara me u rez, molim vas lepo. Znači, mi moramo sami da se branimo, da se organizujemo; ("vox populi": nema policije) kao stranka, da napravimo proteste ("vox populi": kao građani)...", rekao je Ilić. Evo ga corpus delicti!



Odlukom efikasnog reformisanog nekorumpiranog i nezavisnog sudstva Dejan Stojadinović je osuđen na 2 godine zatvora.

Iako ne podržavam nasilničko ponašanje, ipak moram da primetim da je za 2 godine zatvora Dejan mogao i da ga oleši od batina, jer u ovoj zemlji silovatelji dece i ubice dobijaju manje kazne ili ostaju na slobodi. Samo su političari nedodirljivi i zaštićeniji od beloglavih supova.

Da se podsetimo, "otac" Pahomije koji je seksualno zlostavljao decu se izvukao bez minute zatvorske kazne, jer je naše sudstvo dopustilo da krivična dela zastare.

Ubica Milenka Zablaćanskog je "ugledni" bivši predsednik opštine Čajetina koji je dobro nekome "produvao rog", jer je osuđen minimalnom kaznom zatvora od godinu dana, uz zabranu upravljanja motornim vozilom u istom trajanju, da bi tek na mišiće u drugostepenoj presudi bio osuđen na tri godine zatvora. Zakonom predviđena kazna je u rasponu od jedne do osam godina zatvora.

Kada će da započne suđenje Velimiru Iliću za sve klevete, pretnje, napade (verbalne i fizičke) i podstrekivanje na nasilništvo i ubistvo?!?!?!?!

Dr Money and the Boy with No Penis

Dr Money i dečak bez penisa je potresan dokumentarac o Davidu Reimeru. David je rođen 1965. godine kao zdravo muško dete i kao jedan od blizanaca. Kada su David (ex Bruce) i njegov brat Brian bili bebe od 7 meseci upućeni su u bolnicu na rutinsko obrezivanje. Tada je Davidu "greškom" lekara spržen penis, jer je lekar mesto klasničnog noža koristio električni nož. Nakon te "greške" njegov brat Brian nije ni podvrgnut obrezivanju.

Nakon nekoliko meseci, gledajući televiziju, roditelji su na videli dr Johna Money-ija koji je proklamovao ideju da se deca rađaju bez polnog određenja i da su zapravo "bespolna"??? do svoje druge godine. Takođe, smatrao je da način podizanja deteta zapravo igra dominantnu ulogu nad prirodom - i da pobeđuje?!?!?! Roditelji su očigledno poverovali u tako nešto i svog sina bez penisa prepustili rukama Dr Money-ija. Rezultat je bio da su Davidu odstranjeni testisi u dobi od 22 meseca. Tada je Brian postao Brenda. Pomenuti dr Mengele rekao je roditeljima da nikada ne smeju da odaju tajnu Davidu da je rođen kao dečak, ukoliko misle da "operacija" uspe.  Međutim, priroda je tokom godina odrastanja izbijala na površinu i demantovala ih sve. U dobi od 13 godina, kada je Dr Money poslednji put ubeđivao Davida da treba da mu naprave veštačku vaginu, David se usprotivio i zapretio svojim roditeljima samoubistvom. Tada su roditelji shvatili da ne smeju više da ćute i otkrili su mu istinu, tj. otac mu je otkrio istinu. Istovremeno, majka je otkrila istinu Davidovom bratu blizancu Brianu, što je on jako teško podneo, a što je na njega ostavilo teške psihičke posledice, što će kasnije rezultovati u shizofreniji. Tada je Brenda postala David i po prvi put se u životu osećao srećno i shvatio da ne gubi razum, a kako se do tada osećao. Pošto je novčano "obeštećen" zbog neuspelog "obrezivanja", David je bio u prilici da taj novac iskoristi i ode na operaciju gde mu je napravljen penis. Kao veoma mlad oženio se ženom koja je imala svoje troje dece. Logično, s obzirom da su mu testisi bili uklonjeni kada je imao 2 godine, on nikada nije mogao da ima svoju decu.

Tokom vremena, bratski odnosi su se pogoršavali, jer je Davidov brat Brian imao osećaj da se Davidu dok je bio "žensko" uvek više pažnje posvećivalo i kao jedan od okidača (psihičkog poremećaja) je bilo i saznanje da ima brata, a ne sestru. S obzirom na psihičke probleme od kojih je patio, jer nije mogao da podnese "istinu" i dva neuspela braka za sobom, izvršio je samoubistvo 2002. godine, tako što se predozirao antidepresivima.

David je jako teško podneo gubitak brata blizanca. Istovremeno se borio i sa teškim odnosima koje je imao sa roditeljima, te činjenicom da je ostao bez posla i bez novca, jer je novac koji je dobio od ustupljenih prava na snimanje ovog filma poverio osobi koja je sav novac prokockala. Sve to je uticalo na početak propadanja njegovog braka, te činjenicu da je njegova supruga zatražila da se neko vreme razdvoje, što David nikako nije mogao da podnese. To su bili okidači da David presudi sebi, pucnjem u glavu 2004. godine.

Dr Money se nikada nije osećao krivim zbog svega što je "izazvao" i odbio je da učestvuje u snimanju ovog dokumentarca. On je zapravo smatrao da je sva "krivica" na Davidu, jer on nije "prihvatio" promenu pola. O tome, koliko je ovaj doktor bio duboko mentalno poremećen govori i njegovo mišljenje i izjava koji se tiču pedofilije: "Ako bih bio u prilici da vidim slučaj dečaka od 10 ili 11 godina koga je snažno erotski privukao muškarac u dvadesetim ili tridesetim godinama, ako je odnos obostran u potpunosti i vezivanje je uistinu potpuno uzajamno, onda ne bih mogao da ga nazovem patološkim ni na koji način."



Iz ove grozomorije možemo pre svega da se upitamo zašto je do obrezivanja uopšte došlo? To je pitanje koje, na žalost, ovaj dokumentarac nije postavio, niti tražio odgovor na njega.

Kada će konačno da se prestane sa običajem obrezivanja dečaka, a što je standardna procedura među narodima islamske veroispovesti, Jevrejima (8-og dana po rođenju deteta?!?!), ali i Amerikancima i Kanađanima? Takođe, žensko obrezivanje, tj. odsecanje klitorisa (te time nemogućnost doživljavanja orgazma ikad), ali i većeg dela spoljnih genitalija je i dalje zastupljeno u brojnim afričkim državama. Dokle?!?!?!

IN MEMORIAM premijer dr Zoran Đinđić

Poslednji intervju premijera dr Zorana Đinđića, 20 dana pre atentata, dat 21. februara 2003. godine, gde je izneo svoj stavove o načinima rešavanja pitanja Kosova i Metohije, odnosno gde je promenio politički kurs prema Zapadu po pitanju vođenja odbrane nacionalnog i državnog identiteta. Ko je ubio premijera dr Zorana Đinđića?



TRANSKRIPT INTERVJUA

"...bude faktički nezavisno, a da nam ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu "vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, vi ne možete da idete dalje". To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra "naravno, pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da, ne znam ni ja, učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo ni da popijete kafu u Prištini ili u Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država". To je ono - što neće se desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti.

Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji međunarodno reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje.

Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Znači, mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi, i naravno, oni malobrojni koji još nisu proterani da imaju bezbednost. Ali, takođe, i država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, pa da onda Savet bezbednosti kaže: "Nema Srbija nikakva prava, Savet bezbednosti je dodelio nezavisnost Kosovu". Mi nećemo voditi rat sa Savetom Bezbednosti, ali ćemo znati na čemu smo.

Pa ja sam rekao, znate, ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, i da je ono što je bilo smatrano svetinjom, da se kaže - u redu, te republike iz Titove Jugoslavije, one su države. Ako to ne važi za Srbiju, pa ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga. Jer kako objasniti sada da je jedini presedan napravljen upravo na Srbiji. I onda sam rekao - znate šta, nemojte misliti da je - ja jesam za očuvanje Dejtona, u tom smislu da se kaže to što jeste, jeste, dajte da nađemo neki kompromis, i da kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi, biznis, da se tu kreće - možemo u toj opciji da rešimo to pitanje. ... Ali, ako vi želite da sada stvorite albansku državu u 21. veku, na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces kojim ste mislili da ste Dejtonom zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja. 

Ne treba propustiti tu istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili jedan princip, i da je to princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava. Znači, ne svođenja na nacionalne građane, i ne znam ni ja, manjine i grupe građana, nego priznavanje činjenice da su na ovim prostorima nacionalne zajednice jedan kolektivi koji sebe tako razumeju, koji žele da se štite na takav način i da će izvesno vreme to biti realnost.

Mislim da je to jedan, jedan, vrlo, kako da kažem, konstruktivan moj pristup koji je izazvao u Sarajevu, po mom mišljenju, vrlo neopravdano nervozne reakcije; koji je, naravno, u Vašingtonu izazvao, možda, opravdano vrlo nervozne reakcije; i koji u Briselu nije dobro primljen. Ali je to istina.

Naravno, ja sam mnogo više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Znači, ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina, kao jedan demokratski političar na Balkanu, stavio na tas, za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa.

Ako moji prijatelji u svetu kažu, e sada si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna, i za moju zemlju je važna i podržite me u tome; a oni kažu - ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test na kome će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da onda nas odvrati od toga da rešavamo svoje probleme.

O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. I sve te ranije priče i ti raniji, ranije krizne grupe i krizni štabovi - to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. I postoji ona mala mistifikacija i u našim medijima. Otprilike, ja se čudim kad to čitam svakoga dana, otprilike, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija, koga... Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Kakve to ima veze za neku političku realnost neke zemlje, koga sad neko sa strane podržava.

Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas. Ali to da vi sada strance uključujete kao deo svoje  unutrašnje politike - to je bolesno. Jer mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji; kao da su izabrani na izborima; koji pozivaju ministre, koji pozivaju moj kabinet i čude se što ih ja neću da primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj u vašoj zemlji pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to, da je to neka šala; skrivena kamera.

Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. I nemojte misliti da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali, mi moramo sami, kao građani, i ljudi, da taj stav zauzmemo; da poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da poštujemo sebe i da ne dopustimo da se tu niko sa strane mešaju u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili.

Jer da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite, ja nemam vremena za to; posle dva ili tri puta oni bi odustali. Ali, pošto imamo još uvek taj, taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu jednu nezdravu situaciju, da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, kao što je Hrvatska, kao što je Grčka.

Ja ne vidim zašto bi, zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego te druge zemlje..."

Izvini, brate, greška! A ono Metastaze!

"Izvini, brate, greška!" je rekao razbojnik sa pištoljem u ruci, kada je prišao mladiću koga je prethodno izrešetao sa 2 metka u stomak i ruku, a ukupno je ispalio 4 metka, u petak 26. februara ove godine u beogradskom naselju Medaković. Zatim je razbojnik i ubica u najavi, krenuo verovatno da ga "overi" u glavu i video da on nije taj koga treba da spuca do kraja, pa se čak i izvinio, što je naročito "srceparajuće". Ovaj nesrećni mladić se na veliku sreću oporavlja od povreda u Urgentnom centru.

Horor, sine, horor! Srbija, tebra, Srbija!

Zanimljivo je da se tim povodom oglasila i policija koja je dala savet i skrenula pažnju stanovnicima Srbije da treba da paze od koga kupuju polovna kola. Jer, ovo se desilo zbog toga što je ovaj mladić kupio kola, od onoga koga su hteli da roknu. Ma, nije valjda? Da li mi treba da radimo posao policije? Da, naravno. Mi treba da napravimo kompletan psihološki profil prodavca (kradenog) polovnog automobila, kako bi bili sigurni da je to neka poštenjačina, a ne neki prevejani dripac zbog koga sutra može crna zemlja da nas pokrije. Drugim rečima, mi treba da budemo profajleri i isledne sudije! Treba da krenemo da zvonimo od vrata do vrata, sa blokčetom i olovkom u ruci (bez naloga za pretres), i od komšiluka da prikupljamo podatke o navikama, ponašanju, itd. prodavca, da bi upotpunili statističku sliku, pre donošenja bilo kakve odluke. 'Alo panduri, vi se finansirate iz budžeta, a poreski obveznici pune taj isti budžet. A da vi radite svoj posao za promenu?!

Meni se na ovu priču prirodno nadovezuju film Branka Schmidta Metastaze koji je ovogodišnje pobednik 38. FEST-a. Ovaj film obavezno pogledajte (ukoliko već niste)!!!

Talas / Die Welle (2008)

Talas (Die Welle) je film nemačkog reditelja Dennisa Gansela, čija priča je smeštena u kraj slobodnjačkih šezdesetih godina prošlog veka (ali samo prema knjizi The Wave, za razliku od filma koji je savremen) u srednju školu u Palo Altu, Kalifornija. Jedan profesor istorije je došao na ideju da napravi neobičan eksperiment, tako što je predložio učenicima da svoje odeljenje organizuju po uzoru na visoke "moralne" i "ljudske" vrednosti nacističke Nemačke. Oni (učenici) su novostvoreni pokret - nazvan Talas. Od zajebancije prvog dana, već drugog dana od početka eksprerimenta uočavaju se promene u ponašanju učenika; pretapanje u masu bez lične odgovornosti i kroz zajedničku viziju (putem "prigodnih" krilatica) koje predlaže vođa (profesor). Entuzijazam učenika raste i oni postaju tipični zaslepljeni predstavnici nekog pokreta, kreću da vrbuju druge učenike po školi... i u šta se sve pretvara... i kakve razmere poprima...

Film je na nemačkom jezikom i ima engleski titl. Pogledajte!

08:51 Koji socijalni uslovi favorizuju diktaturu?

09:33 Visoka nezaposlenost i socijalna nepravda

09:45 Visoka inflacija

09:48 Politička razočaranja

09:50 Nacionalizam

09:13 Moć kroz disciplinu; Moć kroz zajedništvo / jedinstvo (RZ: jednoumlje)


02:45 Koji znaci predstavljaju jedinstvo grupe?
02:50 Timski duh (RZ: korporativno upravljanje)
02:57 Odeća (RZ: uniformnost = svi smo jednaki)
09:44 Akcija je moć










08:13 Političari žele da verujemo da je jedino rešenje da radimo još više. Ali političari su marionete velikog biznisa. Kažu da nezaposlenost opada i da smo i dalje svetski šampioni u izvozu (ovo se odnosi na Nemačku, a sve ostalo je primenljivo i na Srbiju). Međutim, u stvarnosti, SIROMAŠNI POSTAJU SIROMAŠNIJI, A BOGATI, BOGATIJI.


00:20 "Šta da uradimo sa izdajnikom? Bomber, reci nam! Pa? Ti si pomogao da ga dovučemo ovde."
"Zato što ste vi rekli tako."
"Da li bi ga ubili da sam tako rekao? Mogli smo prvo da ga mučimo i tako bi se složio sa našim pravilima. To je ono što se radi u diktaturama. Da li razumete šta se ovde dogodilo? Da li se sećate pitanja sa početka nedelje? Da li je diktatorski režim ponovo moguć u Nemačkoj? Mislili smo da smo posebni. Bolji od ostalih. I što je još gore, isključili smo ostale koji se ne slažu sa nama. Povređujemo ih... Ne želim ni da razmišljam na šta smo sve mogli da budemo sposobni. Dugujem vam izvinjenje. Otišli smo predaleko. Ja sam otišao predaleko. Ali sada je kraj..."

03:07 1: "Stoj! Vrata ostaju zatvorena! Niko ne ide kući! (drži pištolj u ruci)
2: "Spusti ga dole!"
1: "Lagali ste nas. Talas živi. Nije mrtav. Reci to. Talas živi!"
3: "Ispaljuje samo ćorke!" (pucanj - beng)
1: "Sada me shvatate ozbiljno, ha? Znao sam da se zajebavate sa mnom. Svi ste me zajebavali! Talas... je bio moj život."
2: "Tim, o'ladi. O'ladi. Spusti pištolj."
1: "Priđi još korak bliže i pucaću ti u lice."
2: "I šta onda? I šta onda? Neće biti g-dina Wengera. Nikog da vodi Talas. Da li je to ono što želiš?"
1: (spušta pištolj, podiže ga, stavlja ga sebi u usta i puca)
.
.
.

S leđa, ali spreda! - Velimir Ilić Case Study

"Mučki mi je prišao sa leđa!" - reče Velja Selja i ostade živ.

Napad na Velimira Ilića (FoNet)

Da je mene neko puk'o tako na sred ulice, policija bi mi rekla da ih zovem kada me ubiju, a u Urgentnom centru bi mi rekli da preuveličavam. Ali ja nisam političar. I ja nemam dozvolu za nošenje oružja koju dotični ima. A ko oružje nosi, taj će kad-tad i da ga upotrebi.

Zatim sledeća izjava: "A smejali ste se (se), mnogi od vas, kad sam rekao da nosim oružje. Evo sad nisam poneo pištolj. I zar je greh ovakvog huligana lišiti života? Je li greh to? Kad on mene rešava mog života; on me udara (i) javno pred policijom na dva metra, i to mučki prilazi od pozadi i udara me u rez, molim vas lepo. Znači, mi moramo sami da se branimo, da se organizujemo; ("vox populi": nema policije) kao stranka, da napravimo proteste ("vox populi": kao građani)...", rekao je Ilić. Evo ga corpus delicti!



Ovaj koji mu je prišao "sa leđa" se zove Dejan Stojadinović. Sad pogledajte sledeću sliku i pogledajte tatoo na mišici ruke.

Policija privodi Dejana Stojadinovića (Tanjug)

Da li na mišici dotičnog vidite tatoo sa likom pokojnog premijera dr Zorana Đinđića? Okay, nije baš 100%. Dobro, sad pogledajte Dejanov Facebook profil.

Pa smo onda bili zatrpani snimcima kako Velja leži u krevetu ko na samrtnom odru i sav se uprepodobio. Političari su kurve.

Pre oko godinu dana je od toga što je njemu pozlilo u kući, na kraju ispalo da ga je neko prebio u toj istoj njegovoj kući.

Tri dana pre toga je izjavio da razmišlja o povlačenju iz politike.
Ovo je kontradiktorna vest - 13. februar 2009.
Ovde je isto zanimljiva vest (subungualni hematom).
Ilić: Sam odlučujem kako se štitim


Inače, ovaj čovek je prava seljačka spletkara i meni se čini da se iza ovog brega nešto debelo valja, ali ne znam šta.

Da se podsetimo šta je to sve Velja govorio i činio u bliskoj nam prošlosti, ali i da poslušamo "parlamentarna", "pristojna", "demokratska", "tolerantna" i "nenasilna" obraćanja ovog političara.

18. jun 2001. - Ilić: Đinđić sve više liči na Miloševića
31. januar 2001. - Ilić: Protićeva ostavka zbog diplomatije
23. avgust 2001. - Ilić: Nema izbora u 2001.
13. mart 2002. - Postavljanje kamena temeljca fabrike duvana u Čačku
04. april 2002. - Labus je srpsko prezime
01. jun 2003. - Novinar Vladimir Ješić tvrdi da ga je fizički napao Velimir Ilić
16. septembar 2003. - Ilić za smenu predsednika Skupštine
13. jul 2004. - Ilić: Bez seče prstiju
27. avgust 2004. - Štampa: Ilić napao i vređao policajca
24. septembar 2004. - Putovanje na OI nije sukob interesa
29. mart 2005. - Velimir Ilić, magistar
18. avgust 2005. - Bubalo: Iliću žao
19. avgust 2005. - Žučna rasprava zbog Ilićevih uvreda
19. avgust 2005. - Kako se Velimir Ilić izvinio?
08. novembar 2005. - Ministar kapitalni opet napada
15. decembar 2005. - Ilić opozvao kandidatkinju za UO ŽS
17. februar 2006. - "Iza afere stoji Danica Drašković"
28. mart 2006. - Berićetan Mobtel i jadna železnica
29. mart 2006. - Ilić: Izmene zakona zbog Mobtela
30. mart 2006. - Švedski vozovi pušteni u saobraćaj
11. septembar 2006. - Kojadinović: Crvenimo zbog Ilića
28. mart 2007. - Ilići grade bolnicu kod Čačka
13. april 2007. - Velimir Ilić i dalje bez dozvola
19. april 2007. - Inspekcija: Ilić ima sve dozvole
27. april 2007. - Ilić: Želeo sam da isprovociram
18. maj 2007. - Ilić razmišlja o smenama
22. maj 2007. - "Daću ostavku ako ospore koncesiju"
26. maj 2007. - Ilić: Bez zloupotrebe položaja
02. jun 2007. - Ilić: Jocić nije umešan
25. jun 2007. - Kako posluju Železnice
13. avgust 2007. - "Prava koncesionara jača od Ustava"
17. avgust 2007. - Ilić: "Tako mi se svidelo"...
20. avgust 2007. - Jankovićeva: Dali smo prst, a oni...
23. avgust 2007. - Objavljuje se najveći deo Ugovora
05. septembar 2007. - Ilić sa Filaretom, otkazao Crnu Goru
10. septembar 2007. - Kad ministri grade crkvu
12. septembar 2007. - Ilić o 100 dana svog rada
15. septembar 2007. - Ministar: Železnice za ponos
12. oktobar 2007. - Postupak protiv Velimira Ilića
26. oktobar 2007. - Ilić dostavio podatke Odboru
11. novembar 2007. AKA Sodomy Bizarre - Čačak: Postoji li službena beleška
16. januar 2008. - Ilić: Narod bira predsednika
25. januar 2008. - Potpisan sporazum sa Rusijom
20. februar 2008. - Ilić: Demokratija je razbiti prozor
27. februar 2008. - Ilić: LDP organizovao nasilje
10. april 2008. - Slučaj "drumska mafija"
26. april 2008. - Ilić: Šansa za jeftinije energente
08. maj 2008. - Istraga zbog plakata
29. jul 2008. - Miting završen, nema šetnje
02. decembar 2008. - Ilić: Nisam kriv za udes
04. decembar 2008. - Politika: Ilić obeštetio taksistu
12. februar 2009. - I nacionalna mržnja u Skupštini
13. februar 2009. - Vlada Srbije osudila Ilićevu izjavu
16. februar 2009. - Ilić: Stavljena tačka na spor - citat: "Ilić se nalazi na Neurološkom odeljenju Urgentnog centra u Beogradu, gde je smešten kada mu je u petak pozlilo. On je rekao da nije imao moždani udar i da su mu srce i krvni sudovi potpuno u redu i da se nada da će sutra izaći iz bolnice na kućno lečenje." "Pozlilo mi je posle sednice Skupštine. Sve mi se skupilo. Stres, umor, hajka koja se povela protiv mene bez ikakvog osnova. Pao sam i udario se u potiljak i čelo. Oporavljam se. Sada mi je dobro", kazao je Ilić." - kraj citata (toliko o napadu na njega pre godinu dana)
03. maj 2009. - Ilić sumnja da je napadnut - preokret u izjavama o "napadu"
18. avgust 2009. - Ilić: Sve po zakonu
22. avgust 2009. - Dačić: Ilić mora da poštuje zakon
07. februar 2010. - Napadač simpatizer režima

23.01. 2010. Dvougao - Velimir Ilić vs Milutin Mrkonjić - mada mu to dođe na isto



























A ovo je zaista "dirljivo" i "izuzetno" - paz'te da se ne ušorate od sreće!!!

War Made Easy: How Presidents & Pundits Keep Spinning Us To Death

Film by: Media Education Foundation
Year:     2007
Length:  70 mins

This documentary explores how the same stories have been fed to the American public, to garner patriotic support for the many wars it has entered over the past 50 years. Narrator Sean Penn guides us through the general methodology which the US government and media have used to get the ball rolling in Vietnam, Kuwait, Korea, Iraq, Panama and Afghanistan, to name just a few, and a wealth of archived news footage is used to show how they keep the US public behind these wars.

Intro via Blatant Independent Media

HAITI

We don't have any strategic resources!

They've made US starving and dying from hunger!

They've made US their cheap and easily exchangeable labour force!

Thus, we are slaves again and again; even we are the first independent nation of African peoples -1804!

That is something we are not going to be forgiven for - ever and ever!

Now we're digging our graves and our lost homes are our cemeteries!

They are first to be in need and could it be possible to name them - saviours - indeed?

P. S. History of Haiti; Timeline of Haitian History; The Poverty Pimps of Haiti

Stidi se Srbijo – zemljo huliganskih ubica! Stidi se Beograde – prestonico mafijaških bosova i nalogodavaca!

Sada je ostala samo tuga...

Danas u 10 časova pre podne preminuo je Bris Taton u Urgentnom centru u Beogradu.

Neka mu je večna slava!

Bris, 28-godišnji francuski državljanin je 17. septembra u popodnevnim časovima, već nekoliko dana za redom sa svojim drugarima, ispijao piće u kafiću Irish pub na Oblilićevom vencu, pred početak utakmice Patizan-Tuluz. Iz čista mira, pojavila se grupa od oko 30 naoružanih zveri i krenula da kidiše, divlja i prebija Brisa i njegove drugove. Dvojica Brisovih drugara su tom prilikom zadobila lakše telesne povrede. Brisov život je počeo da se gasi onoga trenutka kada ga je huliganska rulja, naoružana bejzbol palicama, šipkama i bakljama, izdvojila iz gomile i počela divljački da bije. Pokušao je da pobegne, ali nije uspeo. Pao je (ili su ga bacili?) preko ograde sa visine od 6 metara na pločnik i tada je zadobio prelom karlice, a teške povrede grudne aorte i glave nastale su od prebijanja šipkom.

Toga dana, na žalost, ipak je održana utakmica između Partizana i Tuluza – bez obzira na ovaj nečovečni napad i bez obzira na to što održavanje utakmice nije smelo da se dopusti.

17. septembar je bio početak kraja Brisove borbe za sopstveni život. Lekari su narednog dana uradili veoma složenu operaciju grudne aorte. Tada smo se svi nadali da će se Brisova volja za životom i mladost izboriti sa ovako teškim povredama. Sledećeg dana, međutim, došlo je do ozbiljnih krvarenja u mozgu i tom prilikom je urađena još jedna operacija.

Narednih 10 dana ogledalo se, bar za mene, u neopisivoj tuzi s jedne strane, i velikoj nadi da će Bris preživeti, s druge strane. Međutim, to čudo se nije desilo.

Gledaj Srbijo: Ovo je lice koje su unakazili nečiji sinčići, pod parolom čega i zbog čega???

19. septembra uhapšeno je 11 siledžija, starosti između 18 i 22 godine i jedan od 27 godina. Određen im je pritvor od 30 dana. Ali, jedan je pušten da se brani sa slobode. Zašto? I zašto se ne objave njihova prezimena? Svi su punoletni. Od koga ih ova država štiti? Ko su njihovi roditelji? Ko su njihovi nalogodavci? Sada će im se suditi za krivično delo teškog ubistva. Maksimalna zaprećena kazna iznosi 40 godina. Da li je to dovoljno? Mislim da nije. Utamničiti zlikovce, a ključeve baciti u Dunav. I tačka! Da ne vide svetlo dana do kraja svojih bioloških života.

A kako je sada njegovoj porodici? Da li postoji išta na ovome svetu što može da uteši neutešne roditelje? Mislim da ne postoji. Oni su izgubili svoga sina. Izgubili su svoga sina na način koji nijedno civilizovano ljudsko biće ne može da pojmi.

Dragi Brise, počivaj u miru i neka ti je laka zemlja!

Svo moje saučešće porodici preminulog Brisa.

Jednog dana svi ćete opet biti zajedno, a...

sada je ostala samo tuga...