Tuesday, 19 October 2010

Duhovi Čilea nisu bili spašeni

Naslov originalnog teksta:
Chile's Ghosts Are Not Being Rescued
Napisao: John Pilger
Objavljeno na: NewStatesman, johnpilger.com,
Mapuche International Link, Dandelion Salad i
Truthout
13. i 14. oktobra 2010. godine

Spašavanje 33 rudara u Čileu je izuzetna drama puna patetike i junaštva. Ona je takođe medijski bum za čileansku vladu, čije je svako dobročinstvo snimljeno šumama kamera. Čovek ne može a da ne bude impresioniran. Međutim, kao i svi veliki medijski događaji, to je fasada.

Nesreća u kojoj su zarobljeni rudari nije neobična u Čileu i neizbežna je posledica nemilosrdnog ekonomskog sistema koji se jedva promenio od diktature generala Augusto-a Pinochet-a. Bakar je čileansko zlato, i učestalost rudarskih nesreća ide u korak sa cenama i profitom. Svake godine postoji, u proseku, 39 nesreća sa fatalnim ishodima u privatizovanim čileanskim rudnicima. Rudnik "San Jose", gde zarobljeni muškarci rade, postao je toliko nesiguran u 2007. i morao je da bude zatvoren – ali ne za dugo. 30. jula ove godine, izveštaj (Vladinog) Odeljenja za rad je ponovo upozorio na "ozbiljne sigurnosne nedostatke", ali ministar nije ništa preduzeo. Šest dana kasnije, muškarci su bili zarobljeni.

Za sav medijski cirkus na mestu spašavanja, savremeni Čile je zemlja neizgovorenog. U Vili Grimaldi (Villa Grimaldi), u predgrađu prestonice, Santiago, znak kaže: "Zaboravljena prošlost je puna sećanja". To je bio centar za mučenje gde je stotine ljudi ubijeno i nestalo, zbog suprotstavljanja fašizmu koji su general Pinochet i njegovi poslovni saveznici doneli u Čile. Njegova sablasna prisutnost nadvijena je lepotom Anda, a čovek koji otključava kapiju je nekada živeo u blizini i pamti krike.


Jednog zimskog jutra 2006. godine, tamo me je odvela Sara De Witt, koja je bila u zatvoru kao studentski aktivista i koja sada živi u Londonu. Bila je izlagana elektrošokovima i prebijana, ali je preživela. Kasnije, odvezli smo se do kuće Salvador-a Allende-a, velikog demokrate i reformiste koji je nestao kada je Pinochet preuzeo vlast 11. septembra 1973. godine – 11. septembar (9/11) Latinske Amerike. Njegova kuća je tiha bela zgrada bez znaka ili oznake.

Svuda, čini mi se, Allende-ovo ime je eliminisano. Samo na usamljenom spomeniku na groblju ugravirane su reči: "Predsednik Republike", kao deo sećanja na "ejecutados Politicos": oni koji su "pogubljeni zbog političkih razloga". Allende je digao ruku na sebe kada je Pinochet bombardovao predsedničku palatu britanskim avionima, dok je američki ambasador sve to posmatrao.


Danas, u Čileu je demokratija, mada se mnogi ne bi složili sa tim, naročito oni u barrios-ima (prim. prev. delovi grada gde žive siromašni ljudi, nama poznatiji pod nazivom favele) koji su prisiljeni da kopaju po kontejnerima da bi našli hranu i koji kradu struju. Tokom 1990. godine, Pinochet je zaveštao kompromitovani ustavnopravni poredak, kao uslov svog povlačenja i povlačenja vojske u političku pozadinu. Ovo je omogućilo da široko rasprostranjene reformističke stranke, poznate kao Concertación, budu stalno podeljene ili uvučene u legitimisanje ekonomskog dizajna naslednika diktatora. Na poslednjim izborima, desno orijentisana “Koalicija za promene”, kreacija Pinochet-ovog ideologa Jaime-a Guzman-a, preuzela je vlast pod vođstvom predsednika Sebastian-a Piñera-e. Krvavo izumiranje stvarne demokratije koje je počelo sa smrću Allende-a je, nevidljivo, završeno.

Piñera je milijarder koji kontroliše deo posla u rudarstvu, energetskom sektoru i industriji maloprodaje. On je stvorio svoje bogatstvo nakon Pinochet-ovog puča i tokom "eksperimenata" slobodnog tržišta fanatika sa Univerziteta u Čikagu, poznatih kao Čikaški momci (Chicago Boys). Njegov brat i bivši poslovni partner, Jose Piñera, ministar rada za vreme Pinochet-a, privatizovao je rudarstvo i državne penzije i uništio sindikate. To je pozdravljeno u Washingtonu kao "ekonomsko čudo", model novog kulta neoliberalizma koji će "pomeriti" kontinent i obezbediti kontrolu sa severa.

Danas, Čile je kritički nastrojen prema Obaminom vraćanju nezavisnih demokratija u Ekvador, Boliviju i Venecuelu. Piñera-in najbliži saveznik je glavni čovek Washington-a, Juan Manuel Santos, novi predsednik Kolumbije, „zemlje domaćina“ 7 američkih vojnih baza i zloglasnih ljudskih prava, poznatih Čileancima koji su trpeli za vreme Pinochet-ovog terora.

Čile posle Pinochet-a je zadržao sopstvene trajne zloupotrebe u senci. Porodice i dalje pokušavaju da se oporave od mučenja ili nestanka voljenih osoba podnoseći predrasude države i zaposlenih. Oni koji ne ćute su Mapuche narod, jedina autohtona nacija koju španski osvajači nisu porazili. Krajem 19. veka, evropski doseljenici nezavisnog Čilea vodili su svoj rasistički "Rat istrebljenja" protiv Mapuche naroda koji su ostavljeni kao osiromašeni autsajderi. Tokom 1000 dana Allende-ove vlasti, to je počelo da se menja. Pojedina zemlja koja je pripadala Mapuche-ima im je vraćena i dug pravde je prepoznat.


Od tada, žestok, u velikom obimu neprijavljen rat je bio vođen protiv Mapuche naroda. Šumarskim korporacijama je bilo dopušteno da uzmu njihovu zemlju, a njihov otpor je bio dočekan ubistvima, nestancima i proizvoljnim progonima pod "antiterorističkim" zakonima koje donosi diktatura. U svojim kampanjama građanske neposlušnosti, niko od Mapuche naroda nije povredio bilo koga. Puke optužbe vlasnika zemlje ili biznismena da je Mapuche "možda" nezakonito stupio na zemlju sopstvenih pradedova je često dovoljno za policiju da ih optuži za kaznena dela koja dovode do Kafkijanskih suđenja sa anonimnim svedocima i zatvorskim kaznama do 20 godina. Oni su, zapravo, politički zatvorenici.


Dok se svet raduje spektaklu spašavanja rudara, 38 Mapuche štrajkača glađu nisu vesti. Oni zahtevaju kraj Pinochet-ovih zakona koji se koriste protiv njih, kao što su "teroristička podmetanja požara", i pravdu stvarne demokratije. 9. oktobra, svi osim jednog štrajkača glađu završili su protest nakon 90 dana bez hrane. Mladi Mapuche, Luis Marileo, kaže da će nastaviti. 18. oktobra, predsednik Piñera treba da održi predavanje na temu "tekući događaji" na Londonskoj školi za ekonomiju (London School of Economics). On bi trebao da se podseti o njihovom iskustvu i zašto.

No comments:

Post a Comment

Note: only a member of this blog may post a comment.

Related Posts with Thumbnails