Wednesday, 20 April 2011

Sećanje na sećanje

Pretpostavka je da samo prvo (?!) sećanje na neki događaj može biti autentično (?!)?!

Šta čovek uopšte dobija sećanjem? Sećanje može da bude beg (stvarni ili virtualni ili je svaki virtualni?!) u projektovana (željena ili ne) scenarija. Ako su sećanja na prošlost - uspomene, da li su sećanja na budućnost - projekcije ili to može i obrnuto da se predstavi?

Ako uplovimo u prošlost (putem sećanja) iz nje možemo da prizivamo (dobre i/ili loše - kako ih sami određujemo) uspomene.

Mi nemamo film (video zapis) na prošlost u sećanjima (u svojoj glavi). Imamo fragmente (slike) koje nam (po)/(od)mažu da se za njih (ne) zakačimo i da ojačamo slike o samima sebi (ili onim/a što ima/ju veze sa nama). Ono što se dešava je da mi odbacujemo "viškove" (neželjene delove delova) i prekrajamo prošlost. Sećanje na sećanje liči na opsenu koju stalno prizivamo i održavamo "živom".

Oni "progresivniji" gledaju u budućnost. Planiraju. Koliko puta ste imali prilike da uvidite da većina vaših planova nema veze sa stvarnošću (kakvom god)? Moguće je da je jedno objašnjenje da su ti planovi utemeljeni ni u čemu. U onome što vi očekujete (od sebe/drugih) i što drugi očekuju od vas. Suviše uprošćeno.

Planovi mogu da budu "pozitivne" i/ili "negativne" percepcije, uz napomenu da polaritete određujemo mi, jer ništa samo po sebi nije ni dobro, ni loše (i uopšte bilo koji dualitet). Svejedno, unutrašnja energija se crpi, troši - ni na šta.

U međuprostoru između onoga što je bilo i onoga što će biti postoji ono što je sada. To sada ili sadašnjost ume da bude (bar za većinu) nepodnošljivo, jer nekome se čini bolje/gore ono što je bilo, nekome se čini da će biti bolje/gore ono što će da bude. Dakle, ni sada čovek nema mira i spokoja da svoju energiju ne troši na ono na šta ne utiče. Ono na šta mislimo da utičemo smo mi sami. A kako utičemo?

Sluđujemo sami sebe tako što se utapamo u "drugim" svetovima i svetovima "drugih"; bilo čemu za šta mislimo da nas "definiše", bez obzira da li smo "poklonici" ove ili one literature, muzike, filmova i različitih fikcija (ideologija), poput pripadanja ovim ili onim pokretima itd. Ono što sami možemo da izmaštamo (o sebi/drugima/okruženju) je beskrajno.

Sećanje na bilo šta mi izgleda kao solidno retuširan (prepravljen da bi bio lepši, bolji) prikaz ili (ne)svesno potisnuta slika (koja negde čuči i čeka da je pokrene "kapisla").

Odbijanje da se bude sam sa sobom (bez prisustva drugih, tj. publike), da se neometano i necenzurisano razgovara sa sobom (sopstvom), da se ima vremena za sve to, znači bežanje i utapanje u "blagodeti" koje nam nudi projektovana stvarnost, putem npr. masovnih sluđivanja da je življenje u aktivnostima (koje su drugi kreirali), a koje mi treba da podržimo svojim (virtualnim) prisustvom (mitinzi, podrške ovom i onom), like-ovanjem na FB-u itd. i imanju i iznošenju sopstvenog mišljenja - uslovljenog projektovanom realnošću kroz "mislim svojom glavom" i "slobodu govora" bez mogućnosti individualnog doprinosa u smislu kvalitativnih (ličnih) pomaka - prdenje je u magli itd.

Mi nismo naš razum. Razum je lažljivi i kvarljivi ego oklop koji nas onemogućava da upoznamo sebe. Razum nam je odredio da razmišljamo u antipodima i da se batrgamo između arhetipova tj. između suprotnosti.

Monday, 18 April 2011

Sve što jesam i nisam rekla: Apel prevarenima: International Masters Publishers

Sve što jesam i nisam rekla: Apel prevarenima: International Masters Publishers

P. S. Upućujem vas da pročitate celokupan članak na mom drugom blogu samo iz razloga što je on čitaniji od ovog i što postoji mogućnost da privuče više ljudi. Dobrodošli ste da ostavljate komentare i bilo bi dobro da i komentari budu objedinjeni na pomenutoj lokaciji.

Tuesday, 1 February 2011

Pogled iz Kembridža

Autor: Ivan Rajić

Fullbrook, Edward (ur.) Ontology and Economics: Tony Lawson and His Critics. London i New York: Routledge, 2009, 384 pages


Toni Loson [Tony Lawson] je po osnovnom obrazovanju matematičar, a magistrirao je i doktorirao iz oblasti ekonomije. Danas je profesor statistike na Ekonomskom fakultetu u Kembridžu, ali, što se ne bi očekivalo, reč je o ekonomisti koji poslednjih petnaest godina preispituje same osnove matematičke (neoklasične ili ortodoksne) ekonomije (pored drugih tema kojima se bavi, na primer morala i rodnih odnosa). Losonovo obrazovanje iz matematike i ekonomije i njegovo veoma široko znanje iz filozofije daju mu za to odličnu osnovu.

Međutim, Loson ima drugačiji pristup od većine ekonomskih metodologa. Većina metodoloških rasprava u ekonomiji usredsređena je na epistemološka pitanja (kako znamo da nešto znamo), a poslednjih decenije mnogo više na preispitivanje određenih pretpostavki (npr. one o racionalnosti tržišnih učesnika). Loson postavlja drugačije pitanje, naime, kakva je struktura stvarnosti (suštinski ontološko pitanje) i koji su metodi prikladni za njeno proučavanje u zavisnosti od te strukture, te kakva bi struktura stvarnosti morala biti da bi metodi koje koristi ortodoksna ekonomija bili upotrebljivi. Kada je Loson 1994. godine u jednom zborniku objavio prvi rad u kome je predstavio svoj ontološki pristup, on je u potpunosti „štrčao“ u odnosu na dominantan pristup metodološkoj analizi ekonomije. Danas, stvari izgledaju sasvim drugačije: svako ko se ozbiljno bavi ekonomskom metodologijom zna za Losona.

Loson je svoje ideje najviše razradio u tri knjige, Economics & Reality (1997), Reorienting Economics (2003) i Ontology and Economics: Tony Lawson and His Critics (2009). Poslednja knjiga, o kojoj je ovom prilikom reč, jeste zbornik u kome deset autora, većinom vodećih stručnjaka iz oblasti ekonomske metodologije, predstavlja svoje viđenje i kritičke osvrte na Losonove ideje, a Loson daje odgovor na svaki pojedinačni tekst.

Loson smatra da je neoklasična ekonomija zasnovana na pozitivizmu čija je prvenstvena odlika deduktivizam, dakle, pokušaj da se uz date pretpostavke (zakone) zaključi kakva će biti veza između datih događaja (ako se desi A, desiće se B, uz uslove C). Ovakav pristup ne mora biti matematički formalizovan (u obliku jednačina), ali može to biti, što i jeste slučaj u ekonomiji. Međutim, da bi takve veze između događaja (determinističke ili stohastičke) zaista bile prisutne u stvarnosti, ona bi morala da ispunjava određene uslove: da jedinice posmatranja uvek imaju istu unutrašnju strukturu (npr. da ljudi uvek na isti način donose odluke); da je sistem koji se posmatra izolovan od spoljašnjih sila, osim onih koje se proučavaju (npr. da samo cene utiču na ekonomske odluke); te da uvođenje više jedinica posmatranja ne menja strukturu sistema (npr. da se ljudi isto ponašaju kad su sami, u paru, ili u većoj grupi). Ove pretpostavke očito posebno ne odgovaraju društvenoj stvarnosti (nerealne su), ali ih Loson pronalazi (najčešće implicitne) u različitim vidovima u celoj ortodoksnoj ekonomiji i pokušajima njene odbrane, upravo zato što su one potrebne da bi deduktivistički pristup imao smisla.

Umesto ovog pristupa Loson nudi drugačije shvatanje društvene stvarnosti i identifikuje već postojeće i predlaže nove metode prikladne za njeno proučavanje. U njegovom shvatanju, ljudi i institucije su promenljivi, mnoge stvari se dešavaju, ali se ne mogu registrovati kao događaji (npr. razna nedelanja uslovljena pravilima, poput ćutanja pred šefom, koja mogu imati posledice, iako se ni jedan događaj nije „desio“), a postojanje slobodne volje i izbora čini da su bilo kakvi pokušaji preciznog predviđanja ponašanja ljudi najčešće osuđeni na neuspeh.

Nemoguće je u nekoliko rečenica predstaviti jedan od najoriginalnijih pristupa ekonomskoj metodologiji, a samim tim bi i pokušaj da se predstave, analiziraju i ocene kritike tog pristupa bio nezahvalan. No, može se reći da, na ovaj ili onaj način, svi autori u knjizi, koja je predmet ovog prikaza, na određeni način razmatraju gore predstavljenu srž Losonove teorije, na osnovu koje on preispituje ekonomsku misao sa širinom i dubinom vrednom poštovanja. Zapravo, zanimljivo je da se veoma malo bave bilo kojom drugom temom iz Losonovog obimnog rada. U svakom slučaju, ko god da se upusti u čitanje ove izvanredne knjige (a posebno ekonomisti i filozofi), biće stimulisan na duboko razmišljanje.

Objavljeno: Ekonom:east magazin, Broj 552, 16. decembar 2010.

Saturday, 8 January 2011

Uzurpacija vidika

Napisao: Ljubomir Živkov

Dobro te nisam narodni poslanik, ministar ili nešto još krupnije: krstogradnju koja uz igre na sreću postaje najrazvijenija privredna grana službeno bih sabotirao: Kragujevac koga ker nema za šta da ujede zida ne znam ti koliki krst, Niš gradi krst od osamdeset metara, užički se ekolozi bude, te merkaju vršak Zlatibora da na njemu krstaču posade, tri stotine trideset i tri metra, plači, plači, Ajfelova kulo, i s antenom koju ti dodaše bićeš niža od rekorda našeg pet lakata i sedam aršina!

&

Iako su crkva i država razdvojene, država napuštenoj boljoj polovini daje alimentaciju, najveći deo novca predviđenog za nevladine organizacije dobija crkva, SPC je vodeća NVO, dobila je 8.737.664.007 dinara iz budžeta*, dvostruko više nego Crveni na primer krst, što je i na mestu, Crveni krst pomaže samo sirotinji, bolesnima, traži nestale i deli lekove ubogima! Crkva kao vertikala duhovnosti nema takvih materijalnih izdataka i može da se zajedno sa gradonačelnicima i užičkim planinarima posveti dizanju monumenata: u Austriji i Nemačkoj niču vetrenjače (kakva reklama za mercedes, kao Olimpijada za audi!), kod nas ima da bude krst gde god se okreneš: Germani neka prave struju, mi ćemo da je trošimo, kako god i građevinski materijal pre toga!

Priloge za krstove daju i sami gradovi , kesu će odrešiti bogati i naravno prepobožni pojedinci u nadi da će im ktitorski viraž izbrisati grehe bez kojih kao što znamo nema istinskog bogaćenja; krstove plaća i svaki neznabožac, svaki pripadnik drugih crkava i svaki član uboge sekte koja ima možde posve drukčiji simbol, ali kad bi i sav trošak podneli nesebični vernici - nije li posredi izvesna uzurpacija vidika? Kad su pomorske sile blagootkrivale nove kontinente, arhipelage i sl. vođa ekspedicije zabo bi zastavu svoje zemlje te ostavio tamo nekakvog oficira sa nešto vojske, oružja i džebane i vsjo!

Obeleženi geografski pojam bivao je pripojen Kruni! Tako i SPC krstaškim bumom označava teritoriju na kojoj se njena nadležnost prostire: sva mesta sa kojih se krst vidi (a noću će sijati) pravoslavna su; sve što bi se sa vrha krsta videlo (a daće Bog kad-tad lift za hodočasnike i turiste) biće takođe pravoslavno: ako se odonud bude u izmaglici i daljini dala nazreti kakva katedralica, džamija ili sinagoga, nemamo ništa protiv: one su ukras na pravoslavnoj, megakamilavki.

Dobro te nisam poslanik, ministar ili nešto još uzvišenije, a dobro je i što nisam bio vodeći kolumnist u francuskom tisku potkraj XIX veka, jer bi se bio usprotivio gradnji kule usred prestonice: zašto da nemamo taj lazaret, dva sirotišta i tri narodne kujne! A ispostavilo se da je Ajfelova kula zlatna koka i simbol Pariza! Tako će i ono "dobro došli u zemlju košarke" biti jednog dana prepevano "dobrodošli u zemlju krstova".

Izvor: Blic Novac, 8. januar 2011.
__________________
*Prema prosečnom kursu evra prema dinaru (bez podatka za decembar) koji iznosi 103,3046 u 2010. godini, iz budžeta republike je za SPC izdvojeno 84.581.557,91 evro.
Related Posts with Thumbnails