Ekonomija Destrukcije

Ako želite da makar pokušate da pobedite svog neprijatelja, prva stvar koju treba da uradite je da ga upoznate. To je bio razlog da uzmem u ruke i pročitam knjigu Mlađana Dinkića - Ekonomija destrukcije (velika pljačka naroda).

Od 1990. do 1993. godine Mlađan Dinkić je radio na Ekonomskom fakultetu kao asistent-pripravnik, a od 1993. do 2000. kao asistent na predmetu Teorija i planiranje privrednog razvoja. Digresija je sledeća, da bi pojedinac uopšte mogao da nosi zvanje asistenta on mora prethodno da upiše doktorske studije. Ako ih je i upisao, a taj podatak nigde ne može da se pronađe, on ih ni posle 17 godina nije završio. Odmah potom, sa mesta asistenta, on 2000. godine postaje guverner Narodne banke Jugoslavije bez ikakvog radnog i praktičnog iskustva u oblasti makroekonomije, kada je uništio srpske banke i doveo strane banke da ovde "peru" novac. Na tom mestu se zadržao do 2003. godine, da bi 2004. godine postao ministar finansija u sazivu vlade Vojislava Koštunice gde se zadržao do novembra 2006. godine. 2007. godine on postaje ministar izmišljenog za njega Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Tim potezom je anulirana uloga Ministarstva finansija (kao jednog od ključnih u svakoj državi), jer se ne pita ništa. Simpatična i blagoglagoljiva Diana Dragutinović samo figurira kao ministarka u tom ministarstvu. Zadatak Dinkića na ovoj poziciji je da do kraja satre srpski narod i srpsku privredu prodavanjem još nekoliko strateških kompanija, kao i da ovu zemlju regionalizuje, što bi drugim rečima moglo da se nazove separatizmom i mislim da će to biti njegov glavni cilj do kraja mandata 2012. godine, tj. cilj nalogodavaca za koje radi, kada će ova Vlada i pripremiti novi Ustav. 2008. godine on postaje potpredsednik trenutnog saziva Vlade na čelu sa unjkavim Mirkom Cvetkovićem, čime mu se automatski obnavlja i mandat ministra u već pomenutom izmišljenom ministarstvu.

Prvi pogled na korice knjige stvara jedan mučan osećaj. Zapravo na naslovnoj strani se nalazi prikaz Obreda žrtvovanja prvorođenčadi Molohu. Krajnje odvratno. Knjiga je prvi put izdata 1994. godine, da bi do 1996. godine doživela ukupno 4 izdanja. Logično, izdavač je firma Predraga Markovića Stubovi kulture; koji je i urednik knjige; kao i predsednik Političkog saveta G17+, kada je ova tzv. nevladina organizacija prerasla u ono što je i bila, tj. u političku stranku; kao i bivši predsednik Skupštine Srbije u sazivu Vlade Vojislava Koštunice.

Recenzenti ove knjige su Ljubomir Madžar (jedan od osnivača tzv. ekspertske mreže G17+ i prvi predsednik njihove Skupštine), Stojan Babić  i Mihail Arandarenko (obojica su profesori na Ekonomskom fakultetu u Beogradu).

U ovoj knjizi, Mlađan Dinkić "otvara" oči čitaocima senzacionalistčkim načinom pripovedanja o tome na koje je sve načine srpsku privredu uništio Slobodan Milošević sa svojim poslušnicima. Stoga, to jeste zanimljivo štivo za pročitati, ako izuzmemo pretencioznost autora. Međutim, suštinski posmatrano, ja ne vidim nikakvu razliku između onoga što je radio Milošević i ovoga što radi Dinkić već skoro punih 10 godina. Odnosno, preciznije rečeno, onoga što su radili komunisti koji su se kobajagi povampirili u socijaliste i ovoga što rade tzv. demokrate.

Da bih pokušala da dočaram oko čega se "vrti" ova knjiga preneću vam u celini deo koji se klasifikuje pod radnim nazivom Umesto uvoda, a što je u stvari dijalog između Monteskjea i Makijavelija na temu Demokratije i despotizma. Izgleda da se Dinkić krio iza Monteskjea, dok je u stvari Makijaveli i da je ovo njegov politički testament. Boldiranim crvenim slovima su istaknuti delovi koje je i sam Mlađan Dinkić boldirao u svojoj knjizi. Uživajte u pažljivom čitanju!

Demokratija i despotizam

Makijaveli: Dogod ljudi budu takvi kakvi su, despotizam je za njih jedini lek. Zlo je u ljudima jače od dobrog i nema među njima njednog koji ne bi bio tlačitelj samo kad bi mogao. Svi, ali gotovo svi, spremni su da zarad svojih interesa žrtvuju tuđa prava. Zato se nasiljem i strahovladom postižu mnogo bolji rezultati nego akademskim raspravama.

Monteskje: A jeste li sigurni da zemlje ne bi napredovale i bez uzurpatorskog i ubilačkog čina njihovih vladara? Kuda vodi Vaša tvrdnja da se može izdati kada je to potrebno, i ubiti, kada je to neophodno? Naravno, u Vašem sistemu ta pravila važe samo za vladaoce.  Ali, kako možete da dozvoljavate vladaocu ono što zabranjujete njegovom podaniku? I zar Vi zaista verujete da će podanik poštovati zakone kada zna da ih onaj koji mu ih je dao, sam krši? Mislite da će se on ustezati da isto tako krene putem nasilja i prevare, kad vidi da nime idu oni koji su zaduženi da ga vode? Svaka politička dvoličnost rađa društvenu dvoličnost. Svaka beskrupuloznost gore ozakonjuje i beskrupuloznost dole. Savremeni političar koji bi se poveo Vašim učenjem, ne bi ostao ni godinu dana na vlasti. 

Makijaveli: Mislite?

Monteskje:  U sadašnjem načinu života despotizam je, jednostavno, nemoguć.

Makijaveli:  Ne mogu da se načudim koliko iluzija o savršenosti demokratskog sistema mogu imati najveći umovi. Vaš sistem funkcioniše jedino na nivou teorije. U praksi je apsolutno neodrživ. Kada se ljudi zasite idejama i plamom revolucije, neminovno dolazi do hlađenja, razočaranja i do političke ravnodušnosti, a onda lični interes postaje jedina pokretačka snaga i nema drugog kulta, osim kulta zlata. Tada dolazi do neobuzdanih ambicija, mržnje, nesloge, dubokih unutrašnjih protivurečnosti, korupcija se uvlači u sve pore života i moral više praktično ne postoji, osim u kaznenom zakoniku.

Monteskje: Demokratsko društvo ne može opstati bez snage vrline. Ako je vlast nema, narod ima puno pravo da je opozove.

Makijaveli: To pravo razorno deluje na stabilnost države. Jer ako vlast, da bi opstala, treba da zadovolji interese svih, ona više nije u stanju da zaštiti interes države kao celine.

Monteskje: Ali, kako Vi mislite da zavedete despotizam kod naroda koji ima svoje predstavnike u svim državnim telima? Počev od Narodne skupštine čiji je rad izložen očima javnosti? U društvu gde postoji štampa, koja osvetljava i najskrivenija područja vlasti, ukazuje na zloupotrebu i samovolju pojedinaca, koja o svemu izriče svoj sud.

Makijaveli: Vi na despotizam gledate kao na već odavno prevaziđeni oblik orijentalne monarhije, a ja mislim da novo društvo traži samo nove pristupe i da bi se danas vladalo na apsolutistički način nije neophodno odsecati glave neprijateljima ili oduzimati podanicima njihova dobra. Te stvari mogu igrati tek drugorazrednu ulogu. Danas se više ne radi o tome da se ljudi pobede, nego razoružaju. A glavna tajna razoružanja sračunata je na spremnost ljudi da se zadovolje rečima. Dakle, treba ustanoviti formalne institucije koje savršeno odgovaraju isto tako formalnim raspravama i idejama, zatim omiliti ljudima slobodoumnu frazeologiju, a onda ih time toliko zaštiti da ime se na kraju sve to zgadi i da se od svega dobro umore. Mnogo se govori o snazi javnog mnenja, ali ja Vas uveravam da od njega možete dobidi štogod hoćete, smao ako dobro poznajete skrivene delokruge moći.

Dakle, da vidimo koji su uslovi neophodni da bi vladalac mogao da uspostavi apsolutističku vlast. Pre svega, moda da uništi partije, da rasturi kolektivne snage, a zatim da onemogući javno ispoljavanje bilo kakve individualne inicijative. To dovodi do potpunog sivila i jednoobraznosti i ruke same potonu u lance.

Monteskje: Ali tako nešto je gotovo nezamislivo u savremenim političkim zajednicama.

Makijaveli: Pretpostavimo da je izvršen državni udar i da su mene doveli na vlast. Odmah unosim u Ustav dva ključna prava. Prvo, da za spas naroda mogu da zavedem ratno stanje. Ja sam, naravno, vođa armije, sve odbrambene snage zemlje su u mojim rukama. A zatim ću izdati i nekoliko dekreta koji će jednim potezom ukinuti sve slobode i prava čija bi primena mogla biti opasna.

Monteskje: Samo, ne verujem da će narod dugo ćutati i da se neće pobuniti kad se suoči sa Vašim dekretima kojima ga lišavate svih prava. 

Makijaveli: Neće. Siti su buna, žude za mirom. A ja ću im odmah svečano obećati da će im ukinute slobode biti vraćene, čim zemlja dođe u stanje reda i mira.

Uostalom, zar Vi zaista verujete da su ljudi toliko željni slobode? Uzmite bilo kog pojedinca iz te narodne mase, koja živi isključivo u uskom krugu sebičnosti i svojih materijalnih interesa, i pitajte ga šta o tome misli, pa ćete gotovo uvek dobiti isti odgovor: "Šta me se tiče politika? Šta ja imam od slobode? Zar vlast nije uvek ista?"

Osim toga, narod je uvek gajio neku čudnu ljubav prema ličnostima izuzetne snage, pa i njihova najsurovija dela, kad su efektno izvedena, uvek prekriva val obožavanja koji potire sva negodovanja. Evo, ja ću od svog naroda tražiti čak i naknadnu saglasnost sa mojim državnim udarom. Reći ću im: "Kola su bila krenula nizbrdo. Sada su zaustavljena. Slobodni ste da me svojim glasom sada podržite ili kaznite." Podržaće me jednoglasno. 

Monteskje: Neće. Oni će svoj spas potražiti u demokratskim institucijama, a ne u Vama.

Makijaveli: Što se tiče demokratskih institucija, neću ih ukidati. Samo ću jednu po jednu dotaći gotovo nevidljivim pokretom ruke, tek toliko da im poremetim mehanizam.

Monteskje: Ali, danas postoji štampa. I neki pametni ljudi koji za nju pišu znaju da razlikuju privid od stvarnosti. Dakle, šta ćete tu preduzeti? Zabranićete listove koji ne odobravaju Vašu politiku?

Makijaveli: Ne, javnost je na to veoma osetljiva, a nju je opasno otvoreno izazivati. Samo ću doneti dekret po kome ubuduće neće izalizi nijedan list bez saglasnosti Vlade.

Monteskje: Ako ne mogu da Vas napadaju u Vašoj zemlji, činiće to napolju. Objavljivaće u stranim novinama ono što ne smeju ovde. Inostranu štampu, ipak, ne možete ućutkati.

Makijaveli: Ali mogu sprečiti njen prodor u moju zemlju.

Monteskje: U tom slučaju, ne preostaje Vam drugo nego da od svoje zemlje napravite ostrvo na kome se neće znati ništa od onog što se u svetu zbiva.

Makijaveli: Najvažnije je da mir u zemlji ne bude ničim narušen. Naravno, ja nipošto ne smem smetnuti sa uma da dobar deo javnog mnenja neće biti zainteresovan za novine koje suviše otvoreno brane moju politiku. Zato ću listove podeliti u nekoliko grupa. U prvoj će biti zvaničen vladine novine od kojih ne očekujem bogznakakav uticaj na javno mnenje. U drugoj će već biti nekoliko listova koji će imati poluzvaničan karakter i zastupati različitia opredeljenja. Naravno, i u njima ću imati svoje ljude. To je samo stvar dobre organizacije. Za celu izdavačku delatnost postojaće jedno vrhovno telo odakle će dolaziti sve inicijative i sva upozorenja. A postojaće čak i listovi koji će me napadati. Osnovna načela mog sistema ni u njima neće biti dovedena u pitanje, odnosno njihova kritičnost kretaće se u dozvoljenim granicama.

Monteskje:  I kakva će biti njihova svrha?

Makijaveli: Dovoljno je značajno već i to što će narod moći da kaže: "Pa vidite da smo slobodni, u ovom režimu se o svemu može otvoreno govoriti." Čak ni neprijatelji sistema neće moći da tome ne odaju priznanje.

Preko štampe treba stvoriti utisak da je Vlada zaokupljena mnogobrojnim problemima i da je u neprekidnoj, skoro grozničavoj aktivnosti. U stvari, Vlada treba stalno da privlači pažnju javnosti nekim novinama, iznenađenjima i neočekivanim obrtima. I zato ću narediti da se u oblasti industrije, trgovine, umetnosti i obrazovanja izrade raznovrsni novi projekti i planovi, zatim da se vrši njihova dorada i prerada, da bi se odmah zatim pokušalo sa novim kombinacijama, integracijama i amelioracijama - čija će gromoglasna jeka nadjačati sve drugo. Određenom broju listova staviću u dužnost da za greške u svetskoj politici okrive sve druge zemlje osim moje; tražiću da dobar deo njihovih komentara bude odjek na stranu štampu odakle ću prenositi članke, lažne ili prave - svejedno, čija će sadržina predstavljati nedvosmisleno priznanje mojoj politici.

Bilo da ja govorim, bilo da to čine moji najviši predstavnici ili moji ljudi od pera, uvek će se isticati veličina moje zemlje, njen napredak, značaj njene misije i njenih opredeljenja, a posebno će se skretati pažnja na velika načela ljudskih prava! 

Monteskje: Dakle, ugušili ste sve druge glasove osim svog. Svako javno ispoljavanje drugačijeg mišljenja praktično ne postoji. Ne čini li Vam se da to stvara odličan teren za nicanje tajnih organizacija?

Makijaveli:  Šaljem u progonstvo sve one za koje se pretpostavlja da bi mogli osnovati tajnu organizaciju. Ostali će živeti u stalnom strahu da se i njima isto može dogoditi.

Onaj ko ugrožava postojeći politički sistem isti je takav zločinac kao i onaj ko ugrožava nečiji život. Sa političkih prestupnika treba skinuti oreol časti i staviti ih na optuženičku klupu zajedno sa lopovima i ubicama. To je jedini način da se i javnost prema njima počne odnositi sa istim gnušanjem.

Monteskje: Nije dovoljno ustanoviti stroge kazne, treba naći i sudije koje će pristati da ih izriču, u tome je problem.

Makijaveli: Nema problema. Izvršiću i u sudstvu, ako i u svemu drugom, neophodna prestrojavanja. Zašto me tako gledate? Ja se oslanjam na ono na šta se danas svaki prosvećeni vladalac oslanja: na pravo.

Monteskje: Pravo jačeg.

Makijaveli: Pravo kome se pokoravaš uvek je pravo jačeg. Do mira se može doći samo upotrebom sile. Mir mora da plati određeni broj žrtvava i on će to platiti.

Monteskje: I tako ćete onemogućiti sve tajne organizacije?

Makijaveli: Ne unosite zabunu. Zabranjene će biti samo one tajne organizacije čija delovanja izmiču kontroli Vlade. A one čija obaveštenost može da bude od značaja, neće biti ukidane. Takve tajne organizacije predstavljaće neku vrstu aneksa moje policije. Policija će u mojoj zemlji biti tako razgranata da će praktično uvek jedna polovina ljudi imati uvid u delovanje druge polovine.

Monteskje: Služba Vaše unutrašnje bezbednosti je fenomenalna. Ali, zanimljivo je da Vi uvek i u svemu računate na poverenje naroda. Pitam se kako ćete proći sa tim poverenjem kad bude trebalo izvršiti izbore državnih funkcionera?

Makijaveli: Njihovo naimenovanje vrši Vlada.

Monteskje: I narodne poslanike ćete takođe Vi naimenovati?

Makijevali: Dobro znate da je to nemoguće.

Monteskje: Ali ako pustite da se njihov izbor slobodno odvija, u Skupštinu lako mogu ući i oni koji su neprijateljski raspoloženi prema Vama.

Makijaveli: Uopšte mi ne pada na pamet da dozvolim da se njihov izbor slobodno odvija. Kandidati mogu očekivati uspeh na izborima ako se unapred odluče da budu u mojoj službi. Meni je narod poverio da upravljam zemljom i ja sam njegov jedini pravni zastupnik. Ono što ja hoću i narod hoće; ono što ja činim i narod čini. Dobro usmereni birači uvek znaju za koga treba da glasaju.

Monteskje: Bilo bi pravo čudo kad bi u Vašem sistemu nikli sposobni i talentovani ljudi. 

Makijaveli:  Sistemu su manje potrebni talentovani, a više privrženi ljudi. Sistem se oslanja, pre svega, na radnike i vojnike.

Monteskje: Samo, Vi se ipak morate suočiti i sa nečim što do sada još niste dotakli: sa Crkvom, Univerzitetom, Akademijama... Evo, recimo, ako vladate katoličkom nacijom, i imate kler protiv sebe, propašćete kad-tad čak i da je ceo narod uz Vas. 

Makijaveli: A zašto da imam kler protiv sebe? U svim vremenima kler je predstavljao prirodan oslonac apsolutističke vlasti. Nećete mi, valjda, reći da u njima vidite pobornike slobode? 

Monteskje: A Univerzitet? 

Makijaveli: Što se Univerziteta tiče, sadašnje stanje je potpuno zadovoljavajuće. Univerzitet je izgubio autonomiju koju je nekada imao i sada još samo predstavlja neku vrstu servisa za obuku kadrova potrebnih državi. Rektore, kao i članove nastavnikčkih veća, postavlja Vlada, oni od nje zavise i to je dovoljno.

Jedino ću zahtevati da generacije rođene pod mojom upravom budu odgajane u duhu poštovanja mog sistema i ljubavi prema vladaocu. I zato će istorija moje vladavine biti predavana u školama još za mog života. 

Monteskje: Ostaje Vam sada da rešite i nateži od svih problema. Problem Vaših finansija. Jer čak i po cenu da se odreknete svakog luksuza, Vaš ogroman aparat vlasti toliko košta... 

Makijaveli: Uopšte mi ne pada na pamet da se odreknem luksuza.

Monteskje: Uvereni ste da su ljudi ravnodušni prema slobodi, ali oni to sigurno nisu kad je reč o njihovom materijalnom interesu. Kad su finansije u pitanju, Vaša Vlada tu ne može nikoga da prevari. Ceo složeni finansijski sistem počiva na dvema krajnje jednostavnim operacijama: prihodu i rashodu. Ravnoteža između dveju stavki postiže se pomoću državnog budžeta koji se na kraju svake godine objavljuje i izglasava, posle čega ima snagu zakona koga se morate i Vi držati. Na žalosti, Vaš način vladavine neumitno će proizvoditi višak rashoda nad prihodima...

Makijaveli:  A zar Vlada nema pravo da otvori dopunske ili specijalne kredite?

Monteskje: Jedino ako postoji novčano pokriće po već donetom zakonu skupštinskog veća. Ono mora da posreduje svojim odobrenjem.

Makijaveli: Nek' posreduje posle, kad je novac uložen.

Monteskje:  Novac ne može biti uložen bez njihovog posredovanja.

Makijaveli:  Očigledno je da je, posle političkog državnog udara, neizbežan i finansijski državni udar. Dakle, u slučaju kada je to potrebno donosim posebnu naredbu o budžetu, otvaram na svoju odgovornost neophodne kredite i dajem Državnom savetu da ih potvrdi.

Monteskje: A kasa prazna.

Makijaveli:  Onda ću uraditi ono što rade i sve druge Vlade. Pozajmiću. 

Monteskje:  A odakle mislite da vratite taj dug?

Makijaveli: A zašto biste Vi hteli da ga vratim?

Monteskje: Na žalost, doći će čas kad ćete to morati da uradite. I eto na čemu će se konačno slomiti sistem Vaše vlasti.

Makijaveli: Varate se. Sve počiva na temelju uspeha kod naroda. A i u toj finansijskoj zavrzlami ima izraza i fraza koje pozitivno deluju na narod, koje ga umiruju i ulivaju mu poverenje. Npr., kada se prekorače granice budžeta i ad treba pripremiti javnost na razočaranje, onda se znatno ranije u nekom izveštaju kaže narodu: "Sledeće godine treba očekivati toliko i toliko prekoračenje." Ako se dogodi da prekoračenje ispadne manje od predviđenog, onda je to pravi trijumf! Ako ispadne veće, onda kažete: "Deficit je veći no što se mislilo, ali se prošle godine popeo na cifru koja premašuje sadašnju, tako da je uopšte uzevši situacija sada bolja. Pogotovo kad se uzme u obzir da su ovog puta okolnosti izuzetno teške. Međutim, već sledeće godine uvećavanjem dohotka doći ćemo do željene ravnoteže, dug će biti smanjen i, samo ako ne bude nekih vanrednih okolnosti, naša finansijska situacija će se konačno stabilizovati". I možete to nraodu ponavljati koliko god hoćete, do iznemoglosti, a da on ne izgubi poverenje. Jer mom narodu je dobro. Stekao je mir, a zemlja - slobodu, dostojanstvo i snagu.

Osim toga, činim sve što mogu za poboljšanje života radničke klase. Trudim se da im obezbedim posao. Oslobađam zakonskih propisa dobar deo zanatskih delatnosti. Mesari, pekari i komedijanti su slobodni.

Monteskje: U kom smislu slobodni?

Makijaveli: Slobodni da peku hleb, prodaju meso i zabavljaju narod. Potrošačka strast raste iz dana u dan. Čulna pohlepa, takođe. To treba iskoristiti. Ugušiću političke strasti raspirujući gramzivost i ambiciju. Oni koji budu odoleli novcu, neće priznanjima; oni koji budu odoleli priznanjima, neće novcu. A javno mnenje, kada bude videlo da padaju i oni koji su važili za najčasnije, od svega će dići ruke. A i zašto da se bune? Ja ću progoniti samo one koji diraju u politiku. Svim ostalim porocima gledaću kroz prste.

Monteskje: Dakle, pošto ste uništili političku svest, pozabavićete se i uništenjem moralne svesti. Vaše namere su sada savršeno jasne.

Makijaveli: Moje namere neće nikada biti do kraja jasne, čak ni mojim najbližim saradnicima. Nikad neću raditi ono što kažem i nikada neću kazati ono što radim. A kakvu samo moć daje vladaru ta tajanstvenost kada se spoji sa snagom njegovog delovanja. Okružuje me kult obožavanja.

I tako ću vladati deset godina ništa ne menjajući, jer teški poklopac mora pritiskati grudi mog naroda sve dotle dok proces previranja ne bude konačno završen. A onda ću moći da popustim opruge i vratim neke slobode.

Monteskje: A Vaš narod će Vam tada reći: "Ne treba nam od Vas ništa. Uzećemo sami ono što nam pripada". 

Makijaveli:  Neće. Cilj je postignut, ljudi su razoružani, dovedeni su do potpune nezainteresovanosti. za ideje i načela revolucije. Osim toga, oko mene će već biti čitava škola političara koji su naučili da misle samo na moj način. Mogu da se kladim da će se na najmanji zvuk slobode tako uplašiti, preklinjaće me da u ime spasa države preduzmem nešto protiv toga.

Monteskje: A zar Vi ne shvatate da čitava Vaša doktrina počiva na tome što u narodu gledate samo ravnodušne posmatrače i zaplašene žrtve, a ne vidite žive ljude, ljude koji misle svojom glavom, ljude koji imaju svoju želje, svoje potrebe, svoje moralne vrednosti, a iznad svega, sposobnost i snagu da otkriju i osujete svaku igru koja se igra protiv njihovog zdravog razuma. Ljudi će se uvek boriti za ljudskost. Protiv manipulisanja. Protiv laži o nužnostima. Protiv progona u ime slobode i neslobode u ime očuvanja mira. Neuomorno i uprkos svemu.

Makijaveli: Pa makar to bila i dobrovoljna zaludnost ili izazov beznađu? Zar ne, poštovani Monteskje?

*   *   *

Srpski Davos 2010