Dr Money and the Boy with No Penis

Dr Money i dečak bez penisa je potresan dokumentarac o Davidu Reimeru. David je rođen 1965. godine kao zdravo muško dete i kao jedan od blizanaca. Kada su David (ex Bruce) i njegov brat Brian bili bebe od 7 meseci upućeni su u bolnicu na rutinsko obrezivanje. Tada je Davidu "greškom" lekara spržen penis, jer je lekar mesto klasničnog noža koristio električni nož. Nakon te "greške" njegov brat Brian nije ni podvrgnut obrezivanju.

Nakon nekoliko meseci, gledajući televiziju, roditelji su na videli dr Johna Money-ija koji je proklamovao ideju da se deca rađaju bez polnog određenja i da su zapravo "bespolna"??? do svoje druge godine. Takođe, smatrao je da način podizanja deteta zapravo igra dominantnu ulogu nad prirodom - i da pobeđuje?!?!?! Roditelji su očigledno poverovali u tako nešto i svog sina bez penisa prepustili rukama Dr Money-ija. Rezultat je bio da su Davidu odstranjeni testisi u dobi od 22 meseca. Tada je Brian postao Brenda. Pomenuti dr Mengele rekao je roditeljima da nikada ne smeju da odaju tajnu Davidu da je rođen kao dečak, ukoliko misle da "operacija" uspe.  Međutim, priroda je tokom godina odrastanja izbijala na površinu i demantovala ih sve. U dobi od 13 godina, kada je Dr Money poslednji put ubeđivao Davida da treba da mu naprave veštačku vaginu, David se usprotivio i zapretio svojim roditeljima samoubistvom. Tada su roditelji shvatili da ne smeju više da ćute i otkrili su mu istinu, tj. otac mu je otkrio istinu. Istovremeno, majka je otkrila istinu Davidovom bratu blizancu Brianu, što je on jako teško podneo, a što je na njega ostavilo teške psihičke posledice, što će kasnije rezultovati u shizofreniji. Tada je Brenda postala David i po prvi put se u životu osećao srećno i shvatio da ne gubi razum, a kako se do tada osećao. Pošto je novčano "obeštećen" zbog neuspelog "obrezivanja", David je bio u prilici da taj novac iskoristi i ode na operaciju gde mu je napravljen penis. Kao veoma mlad oženio se ženom koja je imala svoje troje dece. Logično, s obzirom da su mu testisi bili uklonjeni kada je imao 2 godine, on nikada nije mogao da ima svoju decu.

Tokom vremena, bratski odnosi su se pogoršavali, jer je Davidov brat Brian imao osećaj da se Davidu dok je bio "žensko" uvek više pažnje posvećivalo i kao jedan od okidača (psihičkog poremećaja) je bilo i saznanje da ima brata, a ne sestru. S obzirom na psihičke probleme od kojih je patio, jer nije mogao da podnese "istinu" i dva neuspela braka za sobom, izvršio je samoubistvo 2002. godine, tako što se predozirao antidepresivima.

David je jako teško podneo gubitak brata blizanca. Istovremeno se borio i sa teškim odnosima koje je imao sa roditeljima, te činjenicom da je ostao bez posla i bez novca, jer je novac koji je dobio od ustupljenih prava na snimanje ovog filma poverio osobi koja je sav novac prokockala. Sve to je uticalo na početak propadanja njegovog braka, te činjenicu da je njegova supruga zatražila da se neko vreme razdvoje, što David nikako nije mogao da podnese. To su bili okidači da David presudi sebi, pucnjem u glavu 2004. godine.

Dr Money se nikada nije osećao krivim zbog svega što je "izazvao" i odbio je da učestvuje u snimanju ovog dokumentarca. On je zapravo smatrao da je sva "krivica" na Davidu, jer on nije "prihvatio" promenu pola. O tome, koliko je ovaj doktor bio duboko mentalno poremećen govori i njegovo mišljenje i izjava koji se tiču pedofilije: "Ako bih bio u prilici da vidim slučaj dečaka od 10 ili 11 godina koga je snažno erotski privukao muškarac u dvadesetim ili tridesetim godinama, ako je odnos obostran u potpunosti i vezivanje je uistinu potpuno uzajamno, onda ne bih mogao da ga nazovem patološkim ni na koji način."



Iz ove grozomorije možemo pre svega da se upitamo zašto je do obrezivanja uopšte došlo? To je pitanje koje, na žalost, ovaj dokumentarac nije postavio, niti tražio odgovor na njega.

Kada će konačno da se prestane sa običajem obrezivanja dečaka, a što je standardna procedura među narodima islamske veroispovesti, Jevrejima (8-og dana po rođenju deteta?!?!), ali i Amerikancima i Kanađanima? Takođe, žensko obrezivanje, tj. odsecanje klitorisa (te time nemogućnost doživljavanja orgazma ikad), ali i većeg dela spoljnih genitalija je i dalje zastupljeno u brojnim afričkim državama. Dokle?!?!?!

IN MEMORIAM premijer dr Zoran Đinđić

Poslednji intervju premijera dr Zorana Đinđića, 20 dana pre atentata, dat 21. februara 2003. godine, gde je izneo svoj stavove o načinima rešavanja pitanja Kosova i Metohije, odnosno gde je promenio politički kurs prema Zapadu po pitanju vođenja odbrane nacionalnog i državnog identiteta. Ko je ubio premijera dr Zorana Đinđića?



TRANSKRIPT INTERVJUA

"...bude faktički nezavisno, a da nam ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu "vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, vi ne možete da idete dalje". To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra "naravno, pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da, ne znam ni ja, učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo ni da popijete kafu u Prištini ili u Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država". To je ono - što neće se desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti.

Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji međunarodno reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje.

Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Znači, mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi, i naravno, oni malobrojni koji još nisu proterani da imaju bezbednost. Ali, takođe, i država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, pa da onda Savet bezbednosti kaže: "Nema Srbija nikakva prava, Savet bezbednosti je dodelio nezavisnost Kosovu". Mi nećemo voditi rat sa Savetom Bezbednosti, ali ćemo znati na čemu smo.

Pa ja sam rekao, znate, ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, i da je ono što je bilo smatrano svetinjom, da se kaže - u redu, te republike iz Titove Jugoslavije, one su države. Ako to ne važi za Srbiju, pa ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga. Jer kako objasniti sada da je jedini presedan napravljen upravo na Srbiji. I onda sam rekao - znate šta, nemojte misliti da je - ja jesam za očuvanje Dejtona, u tom smislu da se kaže to što jeste, jeste, dajte da nađemo neki kompromis, i da kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi, biznis, da se tu kreće - možemo u toj opciji da rešimo to pitanje. ... Ali, ako vi želite da sada stvorite albansku državu u 21. veku, na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces kojim ste mislili da ste Dejtonom zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja. 

Ne treba propustiti tu istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili jedan princip, i da je to princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava. Znači, ne svođenja na nacionalne građane, i ne znam ni ja, manjine i grupe građana, nego priznavanje činjenice da su na ovim prostorima nacionalne zajednice jedan kolektivi koji sebe tako razumeju, koji žele da se štite na takav način i da će izvesno vreme to biti realnost.

Mislim da je to jedan, jedan, vrlo, kako da kažem, konstruktivan moj pristup koji je izazvao u Sarajevu, po mom mišljenju, vrlo neopravdano nervozne reakcije; koji je, naravno, u Vašingtonu izazvao, možda, opravdano vrlo nervozne reakcije; i koji u Briselu nije dobro primljen. Ali je to istina.

Naravno, ja sam mnogo više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Znači, ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina, kao jedan demokratski političar na Balkanu, stavio na tas, za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa.

Ako moji prijatelji u svetu kažu, e sada si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna, i za moju zemlju je važna i podržite me u tome; a oni kažu - ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test na kome će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da onda nas odvrati od toga da rešavamo svoje probleme.

O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. I sve te ranije priče i ti raniji, ranije krizne grupe i krizni štabovi - to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. I postoji ona mala mistifikacija i u našim medijima. Otprilike, ja se čudim kad to čitam svakoga dana, otprilike, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija, koga... Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Kakve to ima veze za neku političku realnost neke zemlje, koga sad neko sa strane podržava.

Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas. Ali to da vi sada strance uključujete kao deo svoje  unutrašnje politike - to je bolesno. Jer mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji; kao da su izabrani na izborima; koji pozivaju ministre, koji pozivaju moj kabinet i čude se što ih ja neću da primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj u vašoj zemlji pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to, da je to neka šala; skrivena kamera.

Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. I nemojte misliti da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali, mi moramo sami, kao građani, i ljudi, da taj stav zauzmemo; da poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da poštujemo sebe i da ne dopustimo da se tu niko sa strane mešaju u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili.

Jer da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite, ja nemam vremena za to; posle dva ili tri puta oni bi odustali. Ali, pošto imamo još uvek taj, taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu jednu nezdravu situaciju, da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, kao što je Hrvatska, kao što je Grčka.

Ja ne vidim zašto bi, zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego te druge zemlje..."

Ekonomija Destrukcije

Ako želite da makar pokušate da pobedite svog neprijatelja, prva stvar koju treba da uradite je da ga upoznate. To je bio razlog da uzmem u ruke i pročitam knjigu Mlađana Dinkića - Ekonomija destrukcije (velika pljačka naroda).

Od 1990. do 1993. godine Mlađan Dinkić je radio na Ekonomskom fakultetu kao asistent-pripravnik, a od 1993. do 2000. kao asistent na predmetu Teorija i planiranje privrednog razvoja. Digresija je sledeća, da bi pojedinac uopšte mogao da nosi zvanje asistenta on mora prethodno da upiše doktorske studije. Ako ih je i upisao, a taj podatak nigde ne može da se pronađe, on ih ni posle 17 godina nije završio. Odmah potom, sa mesta asistenta, on 2000. godine postaje guverner Narodne banke Jugoslavije bez ikakvog radnog i praktičnog iskustva u oblasti makroekonomije, kada je uništio srpske banke i doveo strane banke da ovde "peru" novac. Na tom mestu se zadržao do 2003. godine, da bi 2004. godine postao ministar finansija u sazivu vlade Vojislava Koštunice gde se zadržao do novembra 2006. godine. 2007. godine on postaje ministar izmišljenog za njega Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Tim potezom je anulirana uloga Ministarstva finansija (kao jednog od ključnih u svakoj državi), jer se ne pita ništa. Simpatična i blagoglagoljiva Diana Dragutinović samo figurira kao ministarka u tom ministarstvu. Zadatak Dinkića na ovoj poziciji je da do kraja satre srpski narod i srpsku privredu prodavanjem još nekoliko strateških kompanija, kao i da ovu zemlju regionalizuje, što bi drugim rečima moglo da se nazove separatizmom i mislim da će to biti njegov glavni cilj do kraja mandata 2012. godine, tj. cilj nalogodavaca za koje radi, kada će ova Vlada i pripremiti novi Ustav. 2008. godine on postaje potpredsednik trenutnog saziva Vlade na čelu sa unjkavim Mirkom Cvetkovićem, čime mu se automatski obnavlja i mandat ministra u već pomenutom izmišljenom ministarstvu.

Prvi pogled na korice knjige stvara jedan mučan osećaj. Zapravo na naslovnoj strani se nalazi prikaz Obreda žrtvovanja prvorođenčadi Molohu. Krajnje odvratno. Knjiga je prvi put izdata 1994. godine, da bi do 1996. godine doživela ukupno 4 izdanja. Logično, izdavač je firma Predraga Markovića Stubovi kulture; koji je i urednik knjige; kao i predsednik Političkog saveta G17+, kada je ova tzv. nevladina organizacija prerasla u ono što je i bila, tj. u političku stranku; kao i bivši predsednik Skupštine Srbije u sazivu Vlade Vojislava Koštunice.

Recenzenti ove knjige su Ljubomir Madžar (jedan od osnivača tzv. ekspertske mreže G17+ i prvi predsednik njihove Skupštine), Stojan Babić  i Mihail Arandarenko (obojica su profesori na Ekonomskom fakultetu u Beogradu).

U ovoj knjizi, Mlađan Dinkić "otvara" oči čitaocima senzacionalistčkim načinom pripovedanja o tome na koje je sve načine srpsku privredu uništio Slobodan Milošević sa svojim poslušnicima. Stoga, to jeste zanimljivo štivo za pročitati, ako izuzmemo pretencioznost autora. Međutim, suštinski posmatrano, ja ne vidim nikakvu razliku između onoga što je radio Milošević i ovoga što radi Dinkić već skoro punih 10 godina. Odnosno, preciznije rečeno, onoga što su radili komunisti koji su se kobajagi povampirili u socijaliste i ovoga što rade tzv. demokrate.

Da bih pokušala da dočaram oko čega se "vrti" ova knjiga preneću vam u celini deo koji se klasifikuje pod radnim nazivom Umesto uvoda, a što je u stvari dijalog između Monteskjea i Makijavelija na temu Demokratije i despotizma. Izgleda da se Dinkić krio iza Monteskjea, dok je u stvari Makijaveli i da je ovo njegov politički testament. Boldiranim crvenim slovima su istaknuti delovi koje je i sam Mlađan Dinkić boldirao u svojoj knjizi. Uživajte u pažljivom čitanju!

Demokratija i despotizam

Makijaveli: Dogod ljudi budu takvi kakvi su, despotizam je za njih jedini lek. Zlo je u ljudima jače od dobrog i nema među njima njednog koji ne bi bio tlačitelj samo kad bi mogao. Svi, ali gotovo svi, spremni su da zarad svojih interesa žrtvuju tuđa prava. Zato se nasiljem i strahovladom postižu mnogo bolji rezultati nego akademskim raspravama.

Monteskje: A jeste li sigurni da zemlje ne bi napredovale i bez uzurpatorskog i ubilačkog čina njihovih vladara? Kuda vodi Vaša tvrdnja da se može izdati kada je to potrebno, i ubiti, kada je to neophodno? Naravno, u Vašem sistemu ta pravila važe samo za vladaoce.  Ali, kako možete da dozvoljavate vladaocu ono što zabranjujete njegovom podaniku? I zar Vi zaista verujete da će podanik poštovati zakone kada zna da ih onaj koji mu ih je dao, sam krši? Mislite da će se on ustezati da isto tako krene putem nasilja i prevare, kad vidi da nime idu oni koji su zaduženi da ga vode? Svaka politička dvoličnost rađa društvenu dvoličnost. Svaka beskrupuloznost gore ozakonjuje i beskrupuloznost dole. Savremeni političar koji bi se poveo Vašim učenjem, ne bi ostao ni godinu dana na vlasti. 

Makijaveli: Mislite?

Monteskje:  U sadašnjem načinu života despotizam je, jednostavno, nemoguć.

Makijaveli:  Ne mogu da se načudim koliko iluzija o savršenosti demokratskog sistema mogu imati najveći umovi. Vaš sistem funkcioniše jedino na nivou teorije. U praksi je apsolutno neodrživ. Kada se ljudi zasite idejama i plamom revolucije, neminovno dolazi do hlađenja, razočaranja i do političke ravnodušnosti, a onda lični interes postaje jedina pokretačka snaga i nema drugog kulta, osim kulta zlata. Tada dolazi do neobuzdanih ambicija, mržnje, nesloge, dubokih unutrašnjih protivurečnosti, korupcija se uvlači u sve pore života i moral više praktično ne postoji, osim u kaznenom zakoniku.

Monteskje: Demokratsko društvo ne može opstati bez snage vrline. Ako je vlast nema, narod ima puno pravo da je opozove.

Makijaveli: To pravo razorno deluje na stabilnost države. Jer ako vlast, da bi opstala, treba da zadovolji interese svih, ona više nije u stanju da zaštiti interes države kao celine.

Monteskje: Ali, kako Vi mislite da zavedete despotizam kod naroda koji ima svoje predstavnike u svim državnim telima? Počev od Narodne skupštine čiji je rad izložen očima javnosti? U društvu gde postoji štampa, koja osvetljava i najskrivenija područja vlasti, ukazuje na zloupotrebu i samovolju pojedinaca, koja o svemu izriče svoj sud.

Makijaveli: Vi na despotizam gledate kao na već odavno prevaziđeni oblik orijentalne monarhije, a ja mislim da novo društvo traži samo nove pristupe i da bi se danas vladalo na apsolutistički način nije neophodno odsecati glave neprijateljima ili oduzimati podanicima njihova dobra. Te stvari mogu igrati tek drugorazrednu ulogu. Danas se više ne radi o tome da se ljudi pobede, nego razoružaju. A glavna tajna razoružanja sračunata je na spremnost ljudi da se zadovolje rečima. Dakle, treba ustanoviti formalne institucije koje savršeno odgovaraju isto tako formalnim raspravama i idejama, zatim omiliti ljudima slobodoumnu frazeologiju, a onda ih time toliko zaštiti da ime se na kraju sve to zgadi i da se od svega dobro umore. Mnogo se govori o snazi javnog mnenja, ali ja Vas uveravam da od njega možete dobidi štogod hoćete, smao ako dobro poznajete skrivene delokruge moći.

Dakle, da vidimo koji su uslovi neophodni da bi vladalac mogao da uspostavi apsolutističku vlast. Pre svega, moda da uništi partije, da rasturi kolektivne snage, a zatim da onemogući javno ispoljavanje bilo kakve individualne inicijative. To dovodi do potpunog sivila i jednoobraznosti i ruke same potonu u lance.

Monteskje: Ali tako nešto je gotovo nezamislivo u savremenim političkim zajednicama.

Makijaveli: Pretpostavimo da je izvršen državni udar i da su mene doveli na vlast. Odmah unosim u Ustav dva ključna prava. Prvo, da za spas naroda mogu da zavedem ratno stanje. Ja sam, naravno, vođa armije, sve odbrambene snage zemlje su u mojim rukama. A zatim ću izdati i nekoliko dekreta koji će jednim potezom ukinuti sve slobode i prava čija bi primena mogla biti opasna.

Monteskje: Samo, ne verujem da će narod dugo ćutati i da se neće pobuniti kad se suoči sa Vašim dekretima kojima ga lišavate svih prava. 

Makijaveli: Neće. Siti su buna, žude za mirom. A ja ću im odmah svečano obećati da će im ukinute slobode biti vraćene, čim zemlja dođe u stanje reda i mira.

Uostalom, zar Vi zaista verujete da su ljudi toliko željni slobode? Uzmite bilo kog pojedinca iz te narodne mase, koja živi isključivo u uskom krugu sebičnosti i svojih materijalnih interesa, i pitajte ga šta o tome misli, pa ćete gotovo uvek dobiti isti odgovor: "Šta me se tiče politika? Šta ja imam od slobode? Zar vlast nije uvek ista?"

Osim toga, narod je uvek gajio neku čudnu ljubav prema ličnostima izuzetne snage, pa i njihova najsurovija dela, kad su efektno izvedena, uvek prekriva val obožavanja koji potire sva negodovanja. Evo, ja ću od svog naroda tražiti čak i naknadnu saglasnost sa mojim državnim udarom. Reći ću im: "Kola su bila krenula nizbrdo. Sada su zaustavljena. Slobodni ste da me svojim glasom sada podržite ili kaznite." Podržaće me jednoglasno. 

Monteskje: Neće. Oni će svoj spas potražiti u demokratskim institucijama, a ne u Vama.

Makijaveli: Što se tiče demokratskih institucija, neću ih ukidati. Samo ću jednu po jednu dotaći gotovo nevidljivim pokretom ruke, tek toliko da im poremetim mehanizam.

Monteskje: Ali, danas postoji štampa. I neki pametni ljudi koji za nju pišu znaju da razlikuju privid od stvarnosti. Dakle, šta ćete tu preduzeti? Zabranićete listove koji ne odobravaju Vašu politiku?

Makijaveli: Ne, javnost je na to veoma osetljiva, a nju je opasno otvoreno izazivati. Samo ću doneti dekret po kome ubuduće neće izalizi nijedan list bez saglasnosti Vlade.

Monteskje: Ako ne mogu da Vas napadaju u Vašoj zemlji, činiće to napolju. Objavljivaće u stranim novinama ono što ne smeju ovde. Inostranu štampu, ipak, ne možete ućutkati.

Makijaveli: Ali mogu sprečiti njen prodor u moju zemlju.

Monteskje: U tom slučaju, ne preostaje Vam drugo nego da od svoje zemlje napravite ostrvo na kome se neće znati ništa od onog što se u svetu zbiva.

Makijaveli: Najvažnije je da mir u zemlji ne bude ničim narušen. Naravno, ja nipošto ne smem smetnuti sa uma da dobar deo javnog mnenja neće biti zainteresovan za novine koje suviše otvoreno brane moju politiku. Zato ću listove podeliti u nekoliko grupa. U prvoj će biti zvaničen vladine novine od kojih ne očekujem bogznakakav uticaj na javno mnenje. U drugoj će već biti nekoliko listova koji će imati poluzvaničan karakter i zastupati različitia opredeljenja. Naravno, i u njima ću imati svoje ljude. To je samo stvar dobre organizacije. Za celu izdavačku delatnost postojaće jedno vrhovno telo odakle će dolaziti sve inicijative i sva upozorenja. A postojaće čak i listovi koji će me napadati. Osnovna načela mog sistema ni u njima neće biti dovedena u pitanje, odnosno njihova kritičnost kretaće se u dozvoljenim granicama.

Monteskje:  I kakva će biti njihova svrha?

Makijaveli: Dovoljno je značajno već i to što će narod moći da kaže: "Pa vidite da smo slobodni, u ovom režimu se o svemu može otvoreno govoriti." Čak ni neprijatelji sistema neće moći da tome ne odaju priznanje.

Preko štampe treba stvoriti utisak da je Vlada zaokupljena mnogobrojnim problemima i da je u neprekidnoj, skoro grozničavoj aktivnosti. U stvari, Vlada treba stalno da privlači pažnju javnosti nekim novinama, iznenađenjima i neočekivanim obrtima. I zato ću narediti da se u oblasti industrije, trgovine, umetnosti i obrazovanja izrade raznovrsni novi projekti i planovi, zatim da se vrši njihova dorada i prerada, da bi se odmah zatim pokušalo sa novim kombinacijama, integracijama i amelioracijama - čija će gromoglasna jeka nadjačati sve drugo. Određenom broju listova staviću u dužnost da za greške u svetskoj politici okrive sve druge zemlje osim moje; tražiću da dobar deo njihovih komentara bude odjek na stranu štampu odakle ću prenositi članke, lažne ili prave - svejedno, čija će sadržina predstavljati nedvosmisleno priznanje mojoj politici.

Bilo da ja govorim, bilo da to čine moji najviši predstavnici ili moji ljudi od pera, uvek će se isticati veličina moje zemlje, njen napredak, značaj njene misije i njenih opredeljenja, a posebno će se skretati pažnja na velika načela ljudskih prava! 

Monteskje: Dakle, ugušili ste sve druge glasove osim svog. Svako javno ispoljavanje drugačijeg mišljenja praktično ne postoji. Ne čini li Vam se da to stvara odličan teren za nicanje tajnih organizacija?

Makijaveli:  Šaljem u progonstvo sve one za koje se pretpostavlja da bi mogli osnovati tajnu organizaciju. Ostali će živeti u stalnom strahu da se i njima isto može dogoditi.

Onaj ko ugrožava postojeći politički sistem isti je takav zločinac kao i onaj ko ugrožava nečiji život. Sa političkih prestupnika treba skinuti oreol časti i staviti ih na optuženičku klupu zajedno sa lopovima i ubicama. To je jedini način da se i javnost prema njima počne odnositi sa istim gnušanjem.

Monteskje: Nije dovoljno ustanoviti stroge kazne, treba naći i sudije koje će pristati da ih izriču, u tome je problem.

Makijaveli: Nema problema. Izvršiću i u sudstvu, ako i u svemu drugom, neophodna prestrojavanja. Zašto me tako gledate? Ja se oslanjam na ono na šta se danas svaki prosvećeni vladalac oslanja: na pravo.

Monteskje: Pravo jačeg.

Makijaveli: Pravo kome se pokoravaš uvek je pravo jačeg. Do mira se može doći samo upotrebom sile. Mir mora da plati određeni broj žrtvava i on će to platiti.

Monteskje: I tako ćete onemogućiti sve tajne organizacije?

Makijaveli: Ne unosite zabunu. Zabranjene će biti samo one tajne organizacije čija delovanja izmiču kontroli Vlade. A one čija obaveštenost može da bude od značaja, neće biti ukidane. Takve tajne organizacije predstavljaće neku vrstu aneksa moje policije. Policija će u mojoj zemlji biti tako razgranata da će praktično uvek jedna polovina ljudi imati uvid u delovanje druge polovine.

Monteskje: Služba Vaše unutrašnje bezbednosti je fenomenalna. Ali, zanimljivo je da Vi uvek i u svemu računate na poverenje naroda. Pitam se kako ćete proći sa tim poverenjem kad bude trebalo izvršiti izbore državnih funkcionera?

Makijaveli: Njihovo naimenovanje vrši Vlada.

Monteskje: I narodne poslanike ćete takođe Vi naimenovati?

Makijevali: Dobro znate da je to nemoguće.

Monteskje: Ali ako pustite da se njihov izbor slobodno odvija, u Skupštinu lako mogu ući i oni koji su neprijateljski raspoloženi prema Vama.

Makijaveli: Uopšte mi ne pada na pamet da dozvolim da se njihov izbor slobodno odvija. Kandidati mogu očekivati uspeh na izborima ako se unapred odluče da budu u mojoj službi. Meni je narod poverio da upravljam zemljom i ja sam njegov jedini pravni zastupnik. Ono što ja hoću i narod hoće; ono što ja činim i narod čini. Dobro usmereni birači uvek znaju za koga treba da glasaju.

Monteskje: Bilo bi pravo čudo kad bi u Vašem sistemu nikli sposobni i talentovani ljudi. 

Makijaveli:  Sistemu su manje potrebni talentovani, a više privrženi ljudi. Sistem se oslanja, pre svega, na radnike i vojnike.

Monteskje: Samo, Vi se ipak morate suočiti i sa nečim što do sada još niste dotakli: sa Crkvom, Univerzitetom, Akademijama... Evo, recimo, ako vladate katoličkom nacijom, i imate kler protiv sebe, propašćete kad-tad čak i da je ceo narod uz Vas. 

Makijaveli: A zašto da imam kler protiv sebe? U svim vremenima kler je predstavljao prirodan oslonac apsolutističke vlasti. Nećete mi, valjda, reći da u njima vidite pobornike slobode? 

Monteskje: A Univerzitet? 

Makijaveli: Što se Univerziteta tiče, sadašnje stanje je potpuno zadovoljavajuće. Univerzitet je izgubio autonomiju koju je nekada imao i sada još samo predstavlja neku vrstu servisa za obuku kadrova potrebnih državi. Rektore, kao i članove nastavnikčkih veća, postavlja Vlada, oni od nje zavise i to je dovoljno.

Jedino ću zahtevati da generacije rođene pod mojom upravom budu odgajane u duhu poštovanja mog sistema i ljubavi prema vladaocu. I zato će istorija moje vladavine biti predavana u školama još za mog života. 

Monteskje: Ostaje Vam sada da rešite i nateži od svih problema. Problem Vaših finansija. Jer čak i po cenu da se odreknete svakog luksuza, Vaš ogroman aparat vlasti toliko košta... 

Makijaveli: Uopšte mi ne pada na pamet da se odreknem luksuza.

Monteskje: Uvereni ste da su ljudi ravnodušni prema slobodi, ali oni to sigurno nisu kad je reč o njihovom materijalnom interesu. Kad su finansije u pitanju, Vaša Vlada tu ne može nikoga da prevari. Ceo složeni finansijski sistem počiva na dvema krajnje jednostavnim operacijama: prihodu i rashodu. Ravnoteža između dveju stavki postiže se pomoću državnog budžeta koji se na kraju svake godine objavljuje i izglasava, posle čega ima snagu zakona koga se morate i Vi držati. Na žalosti, Vaš način vladavine neumitno će proizvoditi višak rashoda nad prihodima...

Makijaveli:  A zar Vlada nema pravo da otvori dopunske ili specijalne kredite?

Monteskje: Jedino ako postoji novčano pokriće po već donetom zakonu skupštinskog veća. Ono mora da posreduje svojim odobrenjem.

Makijaveli: Nek' posreduje posle, kad je novac uložen.

Monteskje:  Novac ne može biti uložen bez njihovog posredovanja.

Makijaveli:  Očigledno je da je, posle političkog državnog udara, neizbežan i finansijski državni udar. Dakle, u slučaju kada je to potrebno donosim posebnu naredbu o budžetu, otvaram na svoju odgovornost neophodne kredite i dajem Državnom savetu da ih potvrdi.

Monteskje: A kasa prazna.

Makijaveli:  Onda ću uraditi ono što rade i sve druge Vlade. Pozajmiću. 

Monteskje:  A odakle mislite da vratite taj dug?

Makijaveli: A zašto biste Vi hteli da ga vratim?

Monteskje: Na žalost, doći će čas kad ćete to morati da uradite. I eto na čemu će se konačno slomiti sistem Vaše vlasti.

Makijaveli: Varate se. Sve počiva na temelju uspeha kod naroda. A i u toj finansijskoj zavrzlami ima izraza i fraza koje pozitivno deluju na narod, koje ga umiruju i ulivaju mu poverenje. Npr., kada se prekorače granice budžeta i ad treba pripremiti javnost na razočaranje, onda se znatno ranije u nekom izveštaju kaže narodu: "Sledeće godine treba očekivati toliko i toliko prekoračenje." Ako se dogodi da prekoračenje ispadne manje od predviđenog, onda je to pravi trijumf! Ako ispadne veće, onda kažete: "Deficit je veći no što se mislilo, ali se prošle godine popeo na cifru koja premašuje sadašnju, tako da je uopšte uzevši situacija sada bolja. Pogotovo kad se uzme u obzir da su ovog puta okolnosti izuzetno teške. Međutim, već sledeće godine uvećavanjem dohotka doći ćemo do željene ravnoteže, dug će biti smanjen i, samo ako ne bude nekih vanrednih okolnosti, naša finansijska situacija će se konačno stabilizovati". I možete to nraodu ponavljati koliko god hoćete, do iznemoglosti, a da on ne izgubi poverenje. Jer mom narodu je dobro. Stekao je mir, a zemlja - slobodu, dostojanstvo i snagu.

Osim toga, činim sve što mogu za poboljšanje života radničke klase. Trudim se da im obezbedim posao. Oslobađam zakonskih propisa dobar deo zanatskih delatnosti. Mesari, pekari i komedijanti su slobodni.

Monteskje: U kom smislu slobodni?

Makijaveli: Slobodni da peku hleb, prodaju meso i zabavljaju narod. Potrošačka strast raste iz dana u dan. Čulna pohlepa, takođe. To treba iskoristiti. Ugušiću političke strasti raspirujući gramzivost i ambiciju. Oni koji budu odoleli novcu, neće priznanjima; oni koji budu odoleli priznanjima, neće novcu. A javno mnenje, kada bude videlo da padaju i oni koji su važili za najčasnije, od svega će dići ruke. A i zašto da se bune? Ja ću progoniti samo one koji diraju u politiku. Svim ostalim porocima gledaću kroz prste.

Monteskje: Dakle, pošto ste uništili političku svest, pozabavićete se i uništenjem moralne svesti. Vaše namere su sada savršeno jasne.

Makijaveli: Moje namere neće nikada biti do kraja jasne, čak ni mojim najbližim saradnicima. Nikad neću raditi ono što kažem i nikada neću kazati ono što radim. A kakvu samo moć daje vladaru ta tajanstvenost kada se spoji sa snagom njegovog delovanja. Okružuje me kult obožavanja.

I tako ću vladati deset godina ništa ne menjajući, jer teški poklopac mora pritiskati grudi mog naroda sve dotle dok proces previranja ne bude konačno završen. A onda ću moći da popustim opruge i vratim neke slobode.

Monteskje: A Vaš narod će Vam tada reći: "Ne treba nam od Vas ništa. Uzećemo sami ono što nam pripada". 

Makijaveli:  Neće. Cilj je postignut, ljudi su razoružani, dovedeni su do potpune nezainteresovanosti. za ideje i načela revolucije. Osim toga, oko mene će već biti čitava škola političara koji su naučili da misle samo na moj način. Mogu da se kladim da će se na najmanji zvuk slobode tako uplašiti, preklinjaće me da u ime spasa države preduzmem nešto protiv toga.

Monteskje: A zar Vi ne shvatate da čitava Vaša doktrina počiva na tome što u narodu gledate samo ravnodušne posmatrače i zaplašene žrtve, a ne vidite žive ljude, ljude koji misle svojom glavom, ljude koji imaju svoju želje, svoje potrebe, svoje moralne vrednosti, a iznad svega, sposobnost i snagu da otkriju i osujete svaku igru koja se igra protiv njihovog zdravog razuma. Ljudi će se uvek boriti za ljudskost. Protiv manipulisanja. Protiv laži o nužnostima. Protiv progona u ime slobode i neslobode u ime očuvanja mira. Neuomorno i uprkos svemu.

Makijaveli: Pa makar to bila i dobrovoljna zaludnost ili izazov beznađu? Zar ne, poštovani Monteskje?

*   *   *

Srpski Davos 2010 

Zajam za privredni "preporod" Srbije (ponovo)?

U vreme raspada Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) i raspada Socijalističke federativne republike Jugoslavije (SFRJ), 1990-te godine koja je inače slavljena za poslednju godinu "blagostanja", tadašnje rukovodstvo socijalističke republike Srbije je intenzivno pljačkalo sopstveni narod pod (vremenski produženom) akcijom koja se zvala Zajam za privredni preporod Srbije.

Naime, ova pljačka naroda je otpočela u junu 1989. godine, u jeku jačanja ekstremnog nacionalizma (Milošević na Gazimestanu na Vidovdan tačno na 600-godišnjicu Kosovskog boja viđen očima gulije koja je pevala: "Car Lazare, nisi im'o sreće, da se Slobo pokraj tebe šeće."), kada je Skupština Srbije donela Odluku o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije. Tada je "ideja" bila da se za majku Srbiju do kraja 1989. godine prikupi 225 miliona nemačkih maraka u dinarima i 1 milijarda dolara (u devizama). Ko je dao dinare na zajam, to je pojela maca koja se zove hiperinflacija i nikom ništa. Licitira se da je odziv bio jako slab i da je do kraja 1989. godine prikupljeno tek oko 3% planiranog, te je "akcija" nastavljena i u narednoj godini.

Sledeći tekst se nalazio na desnoj strani u antrfileu naslovne strane Politike na dan 29. maja 1990. godine i glasio je ovako:

Nadnaslov: Upis deviznog zajma za privredni preporod Srbije

Naslov: Novi talas velikih uplata

Tekst: Posle kraćeg zatišja, poslednjih dana maja ponovo se sustižu vesti o velikim deviznim uplatama na ime zajma za privredni preporod SR Srbije. Tako je Ratomir Jušković - Dragiša uplatio 270.000 američkih dolara, a Beograđanin, biznismen iz SR Nemačke, 300.000 australijskih dolara. Jedan od direktora u Energoprojektu uplatio je 100.000 zapadnonemačkih maraka, a dvojica Trsteničana koji su želeli da za javnost ostanu anonimni, 277.000 američkih dolara, odnosno 242.000 maraka. (Opširnije na 18. strani)

Baš je to bio navlakački EPP, zar ne? I u to vreme se mnogo novca pokralo od tzv. dobrovoljnih dnevnica zaposlenih koje su trebale da se pridruže Zajmu. Ništa tu nije bilo dobrovoljno, ljudima su se oduzimale dnevnice od plata po definiciji.

Na samom kraju te 1990-te godine su tadašnje srpske vlasti napravile monetarni udar u (jedinstvenom) monetarnom sistemu još pravno egzistirajuće SFRJ. Skupština republike Srbija je donela odluku o sklapanju Ugovora o zajmu SR Srbije sa NBS, kao i Odluku o odobravanju kredita za likvidnost poslovnih banaka. To je značilo da je SR Srbija iz primarne emisije uzela 5 milijardi dinara (1 dojče marka = 9 dinara, tada) da bi pokrila isplatu penzija, jer tada su bili aktuelni prvi višestranački izbori, a penzioneri su vrlo stabilno glasačko telo, ako ih se "podmaže" pravilno. Zatim, uzela je 8 milijardi dinara da bi "potpomogla" likvidnost bankarskog sistema. Narodna banka Vojvodine je imala isti "zadatak", da iz primarne emisije upumpa kredit bankama od 5.24 milijarde dinara. Kad sve to saberemo imamo cifru od 18.24 milijarde dinara (= preko 2 milijarde dojče maraka). Ta cifra je realno bila veća u dojče markama, ako uzmemo u obzir da je depresirani dinar devalvirao sa 7 na 9 dinara za jednu DM prvog januara 1991. godine.  Time je "pojedena" polovina planiranih kredita za 1991. godinu i finansijski sistem je krenuo da se urušava. Depoziti građana su potpuno zamrznuti, ubrzo sledi dalje pljačkanje (posle neuspele pljačke kroz Zajam) kroz otvaranje Jugoskandika i Dafiment banke, te slede godine hiperinflacije kada se radilo za 1-5 nemačkih maraka, pa je opet moralo da se troši iz slamarica. Danas više nema odakle da se uštedi, jer smo sistemski finansijski uništeni.

Mene zanima koliko je novca pokradeno od naroda ovom prilikom i kako to da i posle 10 godina od kako živimo u "demokratiji" se nigde ne poteže pitanje "prebijanja" salda koliko je realno uzeto, tj. koliko novca nikada nije vraćeno narodu?!?!?! Jedan deo jeste vraćen (valjda?), ali koliki je taj deo? Preostao je novac koji treba da se vrati narodu.

U međuvremenu, bili su vidljivi novi pojavni oblici delovanja NBS tj. države, kao zajmoprimca kroz emitovanje blagajničkih zapisa tj. državnih (dugoročnih - sa višegodišnjim rokom dospeća) obveznica. To je ono što je mainstream u zemljama navodno razvijenih ekonomija. Tako se npr. finansira deficit američkog budžeta. Većinu blagajničkih zapisa (obveznice trezora tj. FED-a) kupuje npr. Kineska centralna banka i ostale centralne banke azijskih zemalja. Jednostavnim rečnikom, to se zove kupovina duga u papiru (koji ovi kasnije preprodaju) i za čiju isplatu "garantuje" FED. Šta bi se desilo kada bi oni prestali da finansiraju deficit?! To je, dakle, rezervisano za države sa jakim rejtingom, što Srbija svakako nije. Ovde je satić duga koji je povezan sa američkim trezorom. A ovde je statistički bilten FED-a, sa puno zanimljivih podataka, za one koje ova tematika dublje interesuje.

Sada, koliko vidim je situacija gora, jer se sve intenzivnije uzimaju krediti od stranih poverilaca koji moraju da se vrate. Za šta se sve koriste ti krediti? E, to stoji u bilansima koji nama nisu dostupni. I u jednom trenutku više ni zaduživanje države neće biti moguće. Ono što nije normalna situacija u vođenju monetarne ekonomije je intervencija NBS na međubankarskom tržištu koja se odvija kroz prodavanje deviza (evra) kako bi se održala veštačka stabilnost vrednosti dinara. To odgovara samo uvoznicima, tj. tajkunima i time se guši izvoznički potencijal koji je ionako na veoma niskim granama. Jer čak i kada postoji izvoz (gotovi proizvodi), on je u disproporciji sa uvozom (sirovine, repromaterijal), tj. neto izvoz je u minusu. Takođe, nije normalno da država subvencioniše kamatne stope (jer je to novac poreskih obveznika) koji se plasiraju kroz poslovne banke u vidu kredita sa povoljnim kamatnim stopama, i to upravo uvoznicima i dužnicima. Znači, logika je obrnuta, što više duguješ, to ćeš više moći da uzmeš od države, tj. poreskih obveznika. To će morati da ide na štetu recimo penzionera (kroz dalje smanjenje penzija), socijalnih davanja, infrastrukturnih ulaganja, itd. To je naš problem, naša unutrašnja finansijska kriza tj. kolaps i zato je sramno što se svi vlastodršci pozivaju na to da je naš (ra)spad posledica svetske ekonomske krize. Srbija je prezadužena država i samim tim u ropskom položaju.

Šta činiti? Neko ko u ovoj podeli vlasti nije totalno korumpiran (a plašim se da takvih nema) mora da izađe pred narod i da kaže da kod nas postoji velika dužnička kriza i da je jedini način da se ovo propadanje zaustavi pad vrednosti dinara. To znači da će kupovna moć građana da opadne, jer će njihove realne zarade opasti. Rate kredita koje su stanovnici i privreda uzeli u zajam bi rasle, jer su indeksirane u evrima, što bi takođe bio dodatni, ali neophodni jaram. Time bi se otvorila bankarska kriza, jer bi bilo sve manje onih koji mogu da otplaćuju kredite, a sve više onih koji bi povukli svoje depozite u slamarice. Samo tada bi NBS bila prinuđena da sprovede sanaciju bankarskog sektora. Ove odluke moraju da podele svi, i država, i bankarski sektor, i dužnici, jer oni su ti koji su donosili loše odluke. Drugim rečima, to je preduslov da se promeni privredna struktura ove zemlje, jer ne može da se živi od trgovine (uvoznim dobrima) i da se skoro ništa ne proizvodi. To je teško rešenje, ali bi ubrzalo rasplet toka događaja i prema mom mišljenju povelo ovu državu ka izlazu iz njene unutrašnje finansijske krize.

Prividni udar na visinu kursa evra će verovatno biti postignut prodajom Telekoma Srbije Deutsche Telekom-u (DT) na jesen po početnoj ceni od 1 milijarde evra za 30% akcijskog kapitala + 1 akcija (20% akcijskog kapitala u Telekomu DT ima kao većinski vlasnik grčkog OTE-a) , kada će nakratko biti oboren kurs evra prema dinaru. Ovoj vlasti (kao i svakoj drugoj) je u interesu lopovluk i održavanje na pozicijama do kraja mandata. Vlasti su prolazne, narod nije.

Nemojte da nasedate na jedan od mogućih scenarija koji Mlađan Dinkić sprema za jesen, a to je podsticanje potrošnje stanovništva kroz uzimanje novih kredita (sa možda primamljivijim kamatnim stopama) od poslovnih banaka. Štedite, ako imate od čega, a ako i nemate puno, ne rasipajte svoj novac. Teška su vremena. Nikako ne uzimajte kredite, ako niste prinuđeni. Ne postoji čarobni štapić koji će ovu situaciji promeniti. Državi nije u interesu pojedinac. Pojedinac je kolateral u bezumnom sistemu. Mislite na sebe i svoje bližnje, jer niko drugi neće misliti na vaše opšte dobro.

+Kolaps Grčke kao upozorenje

Zoran Milivojević

Na sajtu Zorana Milivojevića stoji da je on po vokaciji dr medicine sa specijalizacijama iz oblasti transakcione analize (TA). Iste je stekao pri Međunarodnom udruženju za transakcionu analizu (The International Analysis Transaction Association - ITTA) i pri Evropskom udruženju za transakcionu analizu (European Association of Trancactional Analysis - EATA). Međutim, na oba sajta kao nacionalni predstavnik za Srbiju se pojavljuje lokacija Srpska asocijacija za transakcionu analizu, gde se ne pominje Zoran Milivojević, ali gde se kao "glavni" pominje Nebojša Jovanović. [link 1] [link 2]

Bez namere da blatim lik i delo Zorana Milivojevića, iznosim ono što je na internetu dostupno svima. Da se razumemo, ni Zoran, ni Nebojša mi se ne dojme. Obojica su skloni populizmu.

Takođe, Zoran Milivojević je pokretač lokacije Asocijacija transakcionih analitičara Srbije. Isti je vlasnik izdavačkog preduzeća Psihopolis Institut DOO Novi Sad koje je registrovano 12.09.2006. i čija je osnovna delatnost izdavanje knjiga, brošura, muzičkih knjiga i drugih publikacija, a koje se nalazi na ovoj lokaciji. Preduzeće se nalazi u sistemu PDV-a od 01.10.2006.  i beleži lepe profite od početka osnivanja, tako da ako posmatramo 2007. i 2008. godinu sa 3 zaposlena u izdavačkoj delatnosti, govorimo o profitima od preko 50.000 evra na godišnjem nivou. Da li taj novac potiče samo od izdavanja knjiga? Ne bih rekla, s obzirom na činjenicu da je naše izdavaštvo u totalnoj buli. Ipak možemo da zaključimo da je čovek biznismen.

"Iznenadna" poseta Božidara Đelića štandu Psihopolisa na Sajmu knjiga
u Beogradu 2009. godine, dok je Zoran Milivojević
potpisivao knjige i gde je Đelić izrazio podršku njegovom radu.

Ovo preduzeće organizuje i edukaciju iz oblasti transakcione analize, iako za tako nešto nije registrovano. Tu su naravno i razni drugi "treninzi". Cene za pojedine "treninge" su negde vidljive, a nigde i nisu, a što se naročito odnosi na predavanja iz transakcione analize koja traju godinama prema svetskim normativima i uključuju stotine i stotine sati rada (individualnog, mentorskog, terapeutskog i sl.). Na jednom mestu na dnu stranice, sam pronašla da je za osnovni TA trening (TA 101) potrebno deset sastanaka i da  jedan "sastanak" košta 45 (naravno ne piše čega, pa samo možemo da pretpostavimo da se radi o evrima, jer sigurno nisu dinari u pitanju ;-P). Naravno, sve je to po sistemu navali narode, dakle ko god ima VI ili VII stepen stručne spreme iz bilo kog zanimanja je dobrodošao da dođe i ostavi brdo para, kako za početni, tako i za sve napredne nivoe.

U današnjem izdanju Press-a Zoran Milivojević je dao jednu opsežnu indoktrinaciju partnerskih odnosa, gde se ja sa njim u mnogim konstatacijama nikako ne slažem. Press, da se razumemo ne objavljuje komentare koji nisu u skladu sa novim tiranskim izmenama Zakona o javnom informisanju, kao ni one koji ne veličaju sagovornike. Dobrodošli su džiberski komentari i "visokoumni" komentari.

Problem ovog "ekskluzivnog" članka je u tome što služi za medijsku popularizaciju Zorana Milivojevića, gde se mnogo toga generalizuje, kao i što nudi reš pečena rešenja i recepte bez toga da osoba koja čita prethodno zauzme kritički osvrt (a koji u vremenu beznađa teško može da ima) na ono što je pročitala.

A kada pročitate članak i shvatite da treba da mislite njegovom glavom, onda možete i da odete i kupite sve njegove knjige i da legnete na njegov kauč, kao i autorka teksta, jer on je jedan od "proroka" ovih vremena koji dobro kapitalizuje svoje "mudre" misli.

Pismo Dačiću

Na slici ispod je pismo koje sam pre oko 25 minuta uputila Ivici Dačiću. Biće vam jasno o čemu se radi kada ga pročitate. Samo kliknite na pismo i ono će biti veće i moći će da se pročita.

Ovo su 2 priloga koji prate pismo:

Ne očekujem odgovor, ali mislim da je akcija i reakcija veoma bitna. Ukoliko odgovora bude bilo i on će se naći na stranicama ovog bloga.