Strancima odgovara Srbija kao "banana ekonomija"

O ekonomskoj krizi, lošoj privatizaciji i „socijalno odgovornoj“ vladi za NT govori dr Danijel Cvjetićanin

Priča o socijalno odgovornoj vladi, u to više niko valjda ne sumnja, bila je smišljena izborna prevara. Ko, makar sasvim površno, poznaje mehanizme tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama, zna da je rezultat tranzicije produbljivanje socijalnih razlika i zaoštravanje socijalnih napetosti.

Ovo važi čak i u slučajevima uspešnih tranzicija, onih u kojima su privrede uspele da postanu efikasnije i konkurentnije, a kamoli u slučaju Srbije, čija je privreda zabeležila pad na rang-listi konkurentnosti i koja se usmerila na model zaduživanja, prodaje resursa i prekomerne potrošnje. Uostalom, zar bi u svetu neko rušio socijalizam zato da bi se uspostavio poredak sa većom socijalnom pravdom i ravnomernijom raspodelom? Istina je da su sa tom iluzijom mnoge zemlje ušle u tranziciju, ali je period otrežnjenja u njima bio relativno kratak. I bolan – kaže u intervjuu za Nedeljni telegraf dr Danijel Cvjetićanin, profesor na Univerzitetu „Singidunum“.

Kakvi su socijalni rezultati vlade Mirka Cvetkovića?

- Moglo bi se reći da su socijalni rezultati ove vlade katastrofalni, ako se ima u vidu stepen osiromašenja najširih slojeva stanovništva, povećanje nezaposlenosti, destrukcija sistema zaštite zdravlja i obrazovanja, kriminalizacija društva, bujanje korupcije i slično. Ali oni koji su ozbiljnije pratili predizborne aktivnosti stranaka, a naročito stvaranje posleizborne koalicije, pod uticajem evroatlantskih kontrolora, očekivali su ovakav ishod.

U Srbiji se trenutno odvijaju na desetine štrajkova. Zašto?

- I naši ljudi su, kao i drugi u socijalističkom svetu, imali iluzije o lagodnom životu u kapitalizmu. Zaboravljali su da kapitalističke zemlje nisu samo SAD, Kanada, Britanija, Nemačka i Francuska, nego i Kolumbija, Panama, Venecuela, Nikaragva... Blistavi i šareni izlozi tršćanskih i frankfurtskih robnih kuća i šoping centara imali su magnetsku privlačnost. Oduševljeni gastarbajteri i turisti iz socijalističkih zemalja jedva su čekali da se ta raskoš i mogućnost potrošačkog izbora doseli i kod njih. I dočekali su!
Podrazumevali su, međutim, da u bogatom društvu mora da postoji isto tako dobra zdravstvena zaštita, sigurnost radnog mesta i dostupnost obrazovanja za sve. U tome su se prevarili. Kao i u verovanju da privatna svojina i slobodno preduzetništvo, zajedno sa konkurencijom, sami po sebi obezbeđuju pravedno nagrađivanje onih koji najviše doprinose proizvodnji i efikasnosti. Ove su se iluzije, naročito u Srbiji, ali i drugde, brzo izgubile.

U procesu privatizacije firme su postajale jeftin plen gramzivih tranzicionih dobitnika, zatim su očerupane, a često, tako očerupane, vraćene državi i njenim agencijama, koje su i same bile saučesnici u grandioznom pljačkaškom pohodu. Očajni radnici su ostajali na ulici. Vlasnici su ih podsticali da se obrate za pomoć državi, ne bi li i sami od „državne pomoći“ ućarili još više. Državni funkcioneri su slegali ramenima i upućivali ih da se obrate novim vlasnicima, kako je to i uobičajeno u tržišnoj privredi.

Mnogi ističu da je toliko propalih preduzeća rezultat loše privatizacije. Gde su napravljene greške?

- Istina je! Monstruozni model privatizacije doprineo je bankrotu mnogih preduzeća. Država je preuzela na sebe odgovornost da, prodajući firme, sklopi ugovore sa novim vlasnicima. To nisu bili isključivo kupoprodajni ugovori. Oni su obavezivali novog vlasnika da, zato što je preduzeće kupio po „pristupačnoj“ ceni, što će reći skoro badava, nastavi sa zatečenom delatnošću, investira u dodatnu proizvodnju, obezbedi „socijalni program“, tj. otpremnine za otpuštene radnike, ili da ne smanji broj zaposlenih još nekoliko godina. Ali niko nije mislio o tome kako će država kontrolisati vlasnika. Kao ni o tome koliko će trajati sudski spor, ukoliko se ustanovi da se ugovor ne poštuje.

Poznato je da sudski sporovi traju po nekoliko godina, a izvršenje sudskih presuda najmanje još toliko. Preduzimljivi vlasnici, zajedno sa ekspertima iz državnih institucija, izračunali su da će radnici, u tom dugom periodu, ili sami naći neko rešenje van privatizovanih fabrika, ili poumirati od gladi i nemaštine. Tako će problem nestati „sam od sebe“. A novim gazdama ostaće zemljište, ili druge nekretnine, koje će prodati po tržišnim cenama i na tome, za nekoliko godina, zaraditi desetak puta više od uloženog kapitala. Ali kada se isti scenario ponovi stotinama puta, problem prestaje da bude individualizovan i postaje socijalna „bomba“. Mi danas gledamo svojim očima kako ta bomba preti da eksplodira, sa težim ili lakšim posledicama. Novine i Javni servis pokušavaju da javnost drže nedovoljno obaveštenom o oštrini problema, ili da poplavom ostalih vesti skrenu pažnju na nešto drugo. Do sada su u tome veoma uspešni!

Šta zamerate ekonomskoj politici ove vlade?

- Neopravdano bi bilo na leđa samo ove vlade tovariti sve kritike. Jeziva privredna stvarnost, koju svako vidi, najupečatljivija je kritika njenog rada. Ne treba, međutim, zaboraviti da je samostalnost vlade u donošenju odluka veoma ograničena. Strani savetnici, koji su transmisija evroatlantskih gospodara, međunarodne institucije, MMF, SB, ambasade moćnih zapadnih zemalja – ostavljaju našoj vladi uzak prostor za donošenje odluka. Dodajte tome i uticaj stranačkih prvaka i moćnih biznismena, čije interese ova vlast takođe mora da poštuje, jer setite se samo kako je sastavljena, pa ćete videti da je Vlada Srbije samo igračka u tuđim rukama. I to gnjecava igračka bez prepoznatljive fizionomije i razvojne filozofije. Takve igračke su danas u modi – na primer Sunđer Bob i njegov drug Lignjoslav!

Kada se razmišlja o ekonomskoj politici naše vlasti, važnije je šta će reći ambasada SAD, MMF, SB ili predsednici Dinkić i Tadić, kao najistaknutiji eksponenti evroatlantskih stranaka u Srbiji. Neko će reći da su mnoge zemlje u sličnom položaju, ali meni smeta što naši prestrašeni lideri ne dozvoljavaju čak ni da se javno prepoznaju ekonomski interesi Srbije, a kamoli da se usude da se za njih i bore na međunarodnoj i domaćoj sceni. Mnogo je primera koji potvrđuju ovu žalosnu istinu. Od stravičnog zaduživanja, liberalizacije uvoza, politike „sterilizacije“ deviznih priliva po ceni od nekoliko stotina miliona evra godišnje, pa do politike deviznog kursa i prekomerne potrošnje, i javne i privatne.

Kakve sve probleme privredi generiše sama vlast?

Najveća šteta koju privredi nanosi vlast sastoji se u tome što se neprestano i preterano upliće u privredni život. Umesto da štiti osnovne institucije slobodne privrede, ugovor i svojinu, i pusti privrednike i preduzetnike da u konkurentskoj borbi reše osnovne probleme privrednog razvoja, vlast neprestano smišlja sve novije „usrećiteljske“ aktivnosti.

Naravno, uvek na račun poreskih obveznika, a često u korist svojih „najpodobnijih“ privrednika i stranačkih miljenika, koji će umeti da „ispoštuju“ ruku koja ih hrani subvencijama. Tako se širom otvaraju vrata korupciji i kriminalu, a iz privrednog života se odstranjuju svi oni koji ne žele da prihvate ovakva „pravila igre“. Zato je broj investitora u Srbiji uglavnom sveden na one koji umeju da uspostave dobre odnose sa moćnim vladajućim strankama - zaštitnicama, kao i na strane investitore, koji strogo vode računa o mogućnostima brzog „izlaska“ iz nesigurnog ambijenta.

Šta se u Srbiji promenilo da bi se ublažile posledice svetske ekonomske krize?

- Moramo imati u vidu da brojne nevolje koje su zadesile privredu Srbije – nelikvidnost, nezaposlenost, deficit u razmeni sa inostranstvom, deficit u javnoj potrošnji, relativno visoka inflacija – nisu posledice svetske ekonomske krize, nego domaće politike zaduživanja, prodaje resursa strancima i prekomerne potrošnje.
Svetska kriza je samo prikazala ove probleme u jasnijem svetlu, pošto strani kapital nije imao dovoljno snage da, u kriznim uslovima, pritiče u Srbiju istim intenzitetom kao proteklih godina. Vlada je na krizu trebalo da odgovori merama štednje, ali je ipak prevladalo mišljenje da se problem može rešavati daljim zaduživanjem. Istina je da se na taj način kolaps može odložiti, ali će zato, u budućnosti, pad biti teži.

Sadašnja vlast ne želi da o tome misli, a inostrani eksperti je uveravaju da su mnoge zemlje u svetu u takvoj situaciji više od stotinu godina, pa opet u njima stranački prvaci, latifundisti i tajkuni žive veoma lepo, a i visoki državni činovnici žive pristojno.

Istina, s vremena na vreme, razgnevljene i krajnje osiromašene mase pobesne, izvrše juriš na samoposluge, opljačkaju radnje u centru grada, ali posle nekoliko dana jake policijske i vojne snage ponovo uspostave red i sve se nastavlja po starom. Uostalom, policija i vojska jedino i služe za te svrhe, pošto kriminal, prostitucija i korupcija neometano bujaju u takvim zemljama.

Ako se, ipak, socijalne napetosti preterano povećaju, nekoliko godina diktature, uz pomoć jakih vojnih snaga iz SAD, kao i nekoliko desetina hiljada „nestalih“ i nekoliko stotina hiljada pohapšenih, naučiće „divljačko stanovništvo“ pameti i civilizovanom ponašanju. Sudeći po brzini zaduživanja i prodaje privrednih resursa, kao i po mnogim drugim ekonomskim pokazateljima, izgleda da je naša politička elita prihvatila ovakav scenario za budućnost Srbije.

Da li mislite da ekonomski model u Srbiji može da se promeni, da se pređe sa potrošnje na štednju i proizvodnju, sa uvoza na izvoz, i šta je za to potrebno?

- Čovek se uvek nada da se najgori scenario neće ostvariti. Nažalost, mala je verovatnoća da se to izbegne, ako se ima u vidu interes evroatlantskog kapitala i sklonost naših stranačkih lidera, koja se gotovo graniči sa oduševljenjem, da izgrade model „banana privrede“.

Kako ocenjujete odnos između Narodne banke Srbije i Vlade?

- Ocenjujem ga kao simulirani sukob istomišljenika i ortaka u zajedničkom poduhvatu destrukcije domaće privrede. U suštini dominira politika „Ne diraj me – ne diram te! Meni NIP, tebi sterilizacija. Meni subvencije kamatnih stopa, tebi privatizacija. A pred javnim mnjenjem, hajde da se svađamo oko kursa.“ Ma mora da su se iskidali od smeha kada su „podelili stručnu javnost“, pa jedni podržavaju NBS, a drugi Vladu.

A kako ocenjujete pritisak Privredne komore Srbije i privrednika na NBS da drži kurs pod kontrolom?

- Razumljiva mi je želja privrednika da devizni kurs bude stabilan. U zemljama u kojima je bilans razmene sa inostranstvom uravnotežen, to se ogleda u stabilnom kursu domaće valute. U takvim uslovima su privrednici spokojni, pošto su dokazali svoju konkurentnost na međunarodnoj ekonomskoj pozornici. Ali Srbija ima, već duži niz godina, izrazite deficite u međunarodnoj razmeni. Meni je jako neobično da ta neravnoteža nikoga od privrednika nije brinula, a sigurno je da su znali da će jednoga dana, zbog nje, biti ugrožena stabilnost domaće valute. Primetićemo da dinar duguje svoju stabilnost prilivu stranih kredita, kao i prihodima od privatizacije. A to je već sasvim druga priča.

Da li je u svetu normalno da vlasnici privatnih preduzeća traže sastanke sa guvernerom centralne banke i da učestvuju u monetarnoj politici?

- Ne znam kakvi su običaji u svetu, ali smatram da je sasvim normalno da vlasnici preduzeća, kao i njihovi vrhunski menadžeri, održavaju, povremeno, sastanke sa guvernerom centralne banke. Poslovanje svih preduzeća zavisi od monetarne i kreditne politike, pa je prirodno da se za tu oblast interesuju više od godišnjih izveštaja Nacionalne astronomske opservatorije. Smatram da guverner treba da sasluša njihove analize i sugestije, ali ne mora da prihvati njihove predloge. Stabilnost valute je u zoni njegove odgovornosti, pa zato niko ne treba da se meša u njegov posao.

U poslednje vreme ponovo se čuju predlozi za prelazak na evro. Da li bi to rešilo probleme ekonomije i da li je uopšte izvodljivo?

- Pitam se da li postoje dovoljne rezerve konvertibilnih valuta i kakvog su kvaliteta, da bi bilo moguće konvertovati dinarsku novčanu masu u evro. Sledeći problem bio bi kako tu novčanu masu zadržati na potrebnom nivou, pošto bi svaki deficit u platnom bilansu generisao i smanjenje novčane mase.

U slučaju privrednog prosperiteta, a nadam se da i na to treba računati, kada je potrebno da se novčana masa poveća, morao bi se ostvarivati suficit u razmeni sa inostranstvom, ili se zaduživati. Postoji još niz problema, pa ne znam kako sinhronizovati sve te procese. Bojim se da bi problemi takve sinhronizacije bili veći od problema održavanja stabilnog kursa. A te bismo probleme morali da rešavamo bez pomoći monetarne politike.

Šta mislite o ulozi MMF-a u kreiranju ekonomske politike? Da li je Fond neophodan da drži naše političare pod kontrolom i da li prihvatanje njegovih zahteva može da izvuče zemlju iz krize?

- Eksperti MMF-a u svakoj prilici ukazuju na nesrazmeru između potrošnje i proizvodnje u Srbiji, a naročito na visok nivo javne potrošnje. Svi se ekonomisti slažu da su te konstatacije tačne. Ipak, Vlada ostaje privržena populističkoj politici i ne usuđuje se da ozbiljnije zagrize u ovaj problem. No, primetićete da eksperti MMF-a nikada ne ukazuju na ključne slabosti naše privrede – nedostatak čvršćeg pravnog poretka, prostornog reda i ekonomske slobode.

Nekada me je to zaista čudilo, ali mi danas postaje malo jasnije da naši evroatlantski prijatelji, iako su privrženi načelima ekonomske slobode, ipak više vole da u zemljama sličnim Srbiji ne vlada čvrst pravni poredak, nego autoritarni lideri, koji su iznad zakona. I koji evroatlantskim firmama mogu da obezbede zaštitu, povlašćen položaj, kao i brze i velike profite.

Da li je problem u modelu privatizacije, njegovom sprovođenju, ljudima...?

- Problem je u svemu. Ali niko ne treba da se čudi što defektni model daje defektne rezultate. I što ljudi koji taj proces sprovode - iz ministarstva, agencije, sudskih i drugih izvršnih organa - javnosti izgledaju monstruozno!

Da li se u Srbiji zloupotrebljava pojam svetska ekonomska kriza?
- Svetska ekonomska kriza došla je u pravi čas, kao dobar izgovor našim vlastima za porazne rezultate defektne ekonomske politike, kao i opravdanje za ambijent nesigurnosti. Izvesno je da bi do lančane reakcije nelikvidnosti i bankrotstva došlo čak i u slučaju da je u svetu nastavljen trend ekonomskog prosperiteta s početka milenijuma.

Autor: Miloš Obradović
Izvor: Nedeljni telegraf, Beograd
Intervju nedelje - broj 719