Da li je povod bitan?

Često se pitam zašto me tangira ljudska bezosećajnost? Zašto ljudi više nisu sposobni da ni za milimetar odstupe od svojih planova, dok se oko njih dešava stvarnost? Ili meni to izgleda kao stvarnost?

Sve češće suočena sam sa brojnim nepobitnim činjenicama. Jedna od njih je da zapravo razgovora i dogovora nema. A meni to često zna da predstavlja problem. Zapravo, nemam strpljenja da se ubeđujem sa ljudima. Pa, čak iako su mi oni imalo bliski. Ne previše, ali malo.

Primer je sledeći. Pre dva dana pozvala sam jednu moju drugaricu telefonom. Razlog je bio ne da bih trućala satima, jer mi pripadne neopisiva muka od toga, već da bih se sa njom dogovorila nešto konkretno. Međutim, razgovor je išao drugim tokom. Zašto?

Očigledno i sama imam problem, da za 2 nanosekunde ispljunem iz svojih usta ono što hoću. No, dakle, ne mislim da je problem samo u meni. Zapravo, imam utisak da danas ljudi prosto koriste druge ljude, njihovo vreme i pažnju da saspu sve iz sebe, jer ih ionako niko ne sluša i slabo dele svoje misli i osećanja sa drugim individuama. U konkretnom slučaju problem je što na jedno moje pitanje, dobijam toliko iscrpne odgovore koji su 1. besmisleno dugački i 2. beskrajno dosadni. Ako sam je već pitala kako joj je na poslu, to ne znači da sam htela da čujem celokupnu analizu događaja koji sami po sebi nemaju nikakav smisao. Jednostavno, reč je o preterivanju. Mislim da to preterivanje upravo proističe iz želje da te neko čuje, sasluša, razume, prihvati, odobri itd.

Rekla mi je da je mislila da je zovem da idemo u neki život. Da, ovih dana u Beogradu je aktuelan Beer Fest. Okay, bila sam na svim prethodnim do 2007-me, pre nego što se preselio na Ušće. Rekla sam joj da ne računa na mene, jer jednostavno, zbog iscrpljenosti (usled mononukleoze) jednostavno nemam snage za sve to. Mislim da misli da lažiram. Ali, dobro. To mislim, i ne znači da je tako. Ali, mene najviše nervira indirektnost u obraćanju. Pa, kao, da li sam videla program, pa u subotu nastupaju ovi, pa u nedelju oni. Ona mene jednostavno ne čuje. Dakle, nije problem u u programskoj koncepciji festivala, već u tomu što sam zdravstveno indisponirana. Međutim, koga je za to briga, osim mene?

I konačno, posle nekih pola sata, a i više, kažem joj da je zovem da bih je pitala da li hoće da dođe kod mene u nedelju na ručak. Ona je bila zatečena - bar tako kaže. Pa, ona ima planove. I pita me jedno pitanje koje je za mene, stvarno, ali stvarno, vrhunac imbecilnosti. "Da li postoji neki povod?" Smrzla sam se momentalno. U sebi razmišljam, da li mora da postoji bilo kakav povod za bilo šta na ovom svetu. Ne mora. Jednostavno, to sam htela, to joj nudim. I kažem joj da povoda nema, jednstavno ideja, i to je to. I kažem joj da ima vremena da mi kaže da li joj to odgovara. Bar do subote uveče, da bih i ja koncipirala svoje vreme. I sad ona kreće da mi objašnjava. Bespotrebno. Ona je planirala da ide na Adu, pa eto, to je plan od ne znam ti ni ja kad, pa ona nije išla na Adu ni jednom ove godine, i gomila takvih budalaština. I još doda kako je eto mislila da ide i prošlog vikenda, ali je prošlog vikenda bila u Petrovaradinu. Verovatno misleći da ću ljubopitljivo da krenem da rondam po njenoj vikend akciji. Ali, ja ćutim. Bar 5 puta me je pitala da li postoji povod. Meni se jednostavno sve smučilo. Pa, kao da se ne ljutim, pa bla-bla-bla... Sve u svemu, ona je planirala nešto i tu je kraj svake priče. Jebiga. Posle toga me je davila još 15 minuta sa pitanjima kako da smanji veličinu digitalnih fotografija da bi mogla da ih šalje mailom. I tu sam popizdila navigirajući je kroz Photoshop o kome nema pojma. Sve u svemu, razgovor se završio sa tim da ćemo da se čujemo, i to je to.

Imala sam samo dobru nameru da provedemo jedno prijatno popodne u mojoj kući, da klopamo, da pričamo, da gledamo njene fotke sa letovanja i da radimo tako neke obične stvari. Ali, ona to nije razumela. A, meni nije bilo važno da joj objašnjavam. I znam da će Ade i Pere i Mike i Žike biti, ali mene (za nju) neće biti. Tako to ide u životu.

P. S. Oko 3 sata popodne javila se već pomenuta da mi saopšti kako je bila na času tenisa i kako sada ide na Adu. Eto, da se javi da mi kaže, potvrdi da će i sutra da ide na Adu. Rekoh joj da smo to već utvrdile prilikom prethodnog razgovora. I rekla je da se nada da će poziv ostati otvoren. Rekoh joj da, ali istovremeno razmišljajući da ne znam kada će to biti. Mislim, zašto bi se ona meni javljala, ako već nema neki truo osećaj u sebi da nije uradila nešto prema sopstvenom unutrašnjem glasu???