Dobro Vam veče dragi prethodni, sadašnji i budući čitaoci!
Pa, kako, ali kako da ne prokomentarišem ovako nešto. Dakle, pre 5 minuta uključim ti ja komp i rekoh 'ajd' da vidimo koji vrli kapitalista je uploadovao da traži radnu snagu preko Infostudovog portala. Kad ja tamo, a ono međutim. Imam šta da vidim. Među morem kojekakvih sumnjivih poslodavaca, eto baš sam naletela na jednog koji nudi platu za sekretaricu od 50.000 dinara, a meni se čini da je u opisu posla da dotična u stvari bude animir dama. Nemojmo se lagati. Ali, ono što je mene "očaralo" je zapravo sledeće - obrati pažnju, ta-na-na-na Branislav Lečić featuring Donald Trump- guess where? - pa na najružičanstvenijoj televiziji - ups... Moja prva reakcija je bila, da nije žalosno, stvarno bi bilo smešno, a ovako mu dođe tragikomično. Ali, žalosno je u pičku lepu materinu. Mislim da fotka ispod govori puno (a kada link koji vodi ka portalu Infostuda nestane i bude neaktivan, da se razumemo, B. L. glumi Velikog brata, possibly his best role ever (or not), u mega-čoban-kič Reality-ju koji spada u kategoriju "How to kiss employer's ass and the ass of the whole nation? or "How to persuade the herd to leave their money by SMS voting?" or "How to become famous even if you are a total idiot?" or "How to hummiliate yourself even more than in reality show called 'The Moment of Thruth'? - also broadcasted under license which Pink television have paid for).
Pa, nabij sebi u dupe taj znak Pinka. Kako te bre nije sramota da nosiš majicu sa Che-ovim likom i mašeš novim bračnim ugovorom sa Željkom Mitrovićem. Dno dna, dno dna, šta drugo da kažem!!!
Da li je to onaj čovek koji je 1991. godine bio na čelu studentskih demonstracija kod Terazijske česme, dok je gladio plišanog Pandu? Da li je to onaj čovek koji je pričao nešto kao mnogo pametno u noći 5. oktobra 2000. godine na terasi Skupštine grada? Da li je to onaj čovek koji je u prvoj demokratskoj vladi pokojnog premijera Zorana Đinđiđa bio ministar kulture? Da li je to onaj što se učlanio u DS 6 meseci posle ubistva premijera Zorana Đinđića? Da li je to onaj što je bio jedan od osnivača LDP-a? Da li je to onaj što je, kad je napustio Čedinu autokratiju, osnovao pokret "Moja Srbija" koji je bućnuo na dno pre nego što je i zatalasao? Da li smo ga smatrali ili ga i dalje smatramo dobrim glumcem? Da li je on nekada bio čovek? Da, to je taj.
P. S. Ovu Johnny-jevu pesmu od sveg srca posvećujem Branislavu Lečiću. Ako imaš vremena, a i ako ga baš i nemaš, poslušaj je od početka do kraja (tekst pesme za lakše praćenje i pamćenje).
Cena za mučenike per capita (a biće ih mnoooooooogooooooo) koji se prijavljuju na ovo govno od takozvanog konkursa je 600 dinara + porez na mobilnu telefoniju + PDV (18%), što izađe nešto manje od 800 dinara ukupno. Mene zanima kolika je tvoja cena Branislave Lečiću???
Često se pitam zašto me tangira ljudska bezosećajnost? Zašto ljudi više nisu sposobni da ni za milimetar odstupe od svojih planova, dok se oko njih dešava stvarnost? Ili meni to izgleda kao stvarnost?
Sve češće suočena sam sa brojnim nepobitnim činjenicama. Jedna od njih je da zapravo razgovora i dogovora nema. A meni to često zna da predstavlja problem. Zapravo, nemam strpljenja da se ubeđujem sa ljudima. Pa, čak iako su mi oni imalo bliski. Ne previše, ali malo.
Primer je sledeći. Pre dva dana pozvala sam jednu moju drugaricu telefonom. Razlog je bio ne da bih trućala satima, jer mi pripadne neopisiva muka od toga, već da bih se sa njom dogovorila nešto konkretno. Međutim, razgovor je išao drugim tokom. Zašto?
Očigledno i sama imam problem, da za 2 nanosekunde ispljunem iz svojih usta ono što hoću. No, dakle, ne mislim da je problem samo u meni. Zapravo, imam utisak da danas ljudi prosto koriste druge ljude, njihovo vreme i pažnju da saspu sve iz sebe, jer ih ionako niko ne sluša i slabo dele svoje misli i osećanja sa drugim individuama. U konkretnom slučaju problem je što na jedno moje pitanje, dobijam toliko iscrpne odgovore koji su 1. besmisleno dugački i 2. beskrajno dosadni. Ako sam je već pitala kako joj je na poslu, to ne znači da sam htela da čujem celokupnu analizu događaja koji sami po sebi nemaju nikakav smisao. Jednostavno, reč je o preterivanju. Mislim da to preterivanje upravo proističe iz želje da te neko čuje, sasluša, razume, prihvati, odobri itd.
Rekla mi je da je mislila da je zovem da idemo u neki život. Da, ovih dana u Beogradu je aktuelan Beer Fest. Okay, bila sam na svim prethodnim do 2007-me, pre nego što se preselio na Ušće. Rekla sam joj da ne računa na mene, jer jednostavno, zbog iscrpljenosti (usled mononukleoze) jednostavno nemam snage za sve to. Mislim da misli da lažiram. Ali, dobro. To mislim, i ne znači da je tako. Ali, mene najviše nervira indirektnost u obraćanju. Pa, kao, da li sam videla program, pa u subotu nastupaju ovi, pa u nedelju oni. Ona mene jednostavno ne čuje. Dakle, nije problem u u programskoj koncepciji festivala, već u tomu što sam zdravstveno indisponirana. Međutim, koga je za to briga, osim mene?
I konačno, posle nekih pola sata, a i više, kažem joj da je zovem da bih je pitala da li hoće da dođe kod mene u nedelju na ručak. Ona je bila zatečena - bar tako kaže. Pa, ona ima planove. I pita me jedno pitanje koje je za mene, stvarno, ali stvarno, vrhunac imbecilnosti. "Da li postoji neki povod?" Smrzla sam se momentalno. U sebi razmišljam, da li mora da postoji bilo kakav povod za bilo šta na ovom svetu. Ne mora. Jednostavno, to sam htela, to joj nudim. I kažem joj da povoda nema, jednstavno ideja, i to je to. I kažem joj da ima vremena da mi kaže da li joj to odgovara. Bar do subote uveče, da bih i ja koncipirala svoje vreme. I sad ona kreće da mi objašnjava. Bespotrebno. Ona je planirala da ide na Adu, pa eto, to je plan od ne znam ti ni ja kad, pa ona nije išla na Adu ni jednom ove godine, i gomila takvih budalaština. I još doda kako je eto mislila da ide i prošlog vikenda, ali je prošlog vikenda bila u Petrovaradinu. Verovatno misleći da ću ljubopitljivo da krenem da rondam po njenoj vikend akciji. Ali, ja ćutim. Bar 5 puta me je pitala da li postoji povod. Meni se jednostavno sve smučilo. Pa, kao da se ne ljutim, pa bla-bla-bla... Sve u svemu, ona je planirala nešto i tu je kraj svake priče. Jebiga. Posle toga me je davila još 15 minuta sa pitanjima kako da smanji veličinu digitalnih fotografija da bi mogla da ih šalje mailom. I tu sam popizdila navigirajući je kroz Photoshop o kome nema pojma. Sve u svemu, razgovor se završio sa tim da ćemo da se čujemo, i to je to.
Imala sam samo dobru nameru da provedemo jedno prijatno popodne u mojoj kući, da klopamo, da pričamo, da gledamo njene fotke sa letovanja i da radimo tako neke obične stvari. Ali, ona to nije razumela. A, meni nije bilo važno da joj objašnjavam. I znam da će Ade i Pere i Mike i Žike biti, ali mene (za nju) neće biti. Tako to ide u životu.
P. S. Oko 3 sata popodne javila se već pomenuta da mi saopšti kako je bila na času tenisa i kako sada ide na Adu. Eto, da se javi da mi kaže, potvrdi da će i sutra da ide na Adu. Rekoh joj da smo to već utvrdile prilikom prethodnog razgovora. I rekla je da se nada da će poziv ostati otvoren. Rekoh joj da, ali istovremeno razmišljajući da ne znam kada će to biti. Mislim, zašto bi se ona meni javljala, ako već nema neki truo osećaj u sebi da nije uradila nešto prema sopstvenom unutrašnjem glasu???
Već izvesno vreme, šaltajući blagodeti kablovske televizije vidim da je kvazi izbor dirigovano segmentiran.
Jednu grupu programa čine televizije sa tzv. nacionalnom frekvencijom. Ovde nacionalno dislocira svaku svoju suštinu. U pitanju je samo geografska pokrivenost - mogu da zavire u najzabačenije domaćinstvo zemlje Srbije. Na ovim kanalima, izuzev Studija B, dominiraju jezivi naslovi na početku svakog informativnog programa.
Naime, više nisu u prvom planu političari i trivijalnosti pilićarskih zbivanja u tzv. skupštinskom domu. Političari se sada kupaju i sunčaju sa sve telohraniteljima o državnom, tj. narodnom trošku. Sada su u prvom planu vesti o svekolikim katastrofama. Uviđam da saopštavanje u javnosti o kataklizmama raznih sorti ima višestruke korisne efekte. Razume se, kako za koga.
Prvo, ničiji život više ne izgleda tako jadan i patetičan u poređenju sa užasnim događajima koji su svuda oko nas. Pa, čak iako nisu, ipak nas negde vrebaju iz prikrajka. Dakle, karta straha. I od goreg ima gore, te prema tome, budite srećni što ste uopšte živi. Drugo, i ne manje važno, to je sjajan mehanizam da se prebaci težište sa suštinskog na marginalno.
Negde usput, u bogatom filu o saobraćajnim nesrećama, H1N1 virusu kojim nas plaše i kojim nam prete iz sve snage (čitaj: pandemija - 2 miliona Srba će da oboli i tako to... a vakcine nema... ili će je biti... gle ironije... posle tzv. opsežnih istraživanja koja neće trajati duže od 6 meseci - sjajno, side effects će se tek videti nekoliko godina kasnije - buaaaaaaaaa), rodoskrvnućima, protivprirodnom i ostalom bludu, porodičnim tragedijama (čitaj: masovnim pokoljima ljubljenih bližnjih i samih sebe), tek tu i tamo se provuče da se u Srbiji veoma teško živi, da je pola Srbije u radničkim štrajkovima, dok se druga polovina trese i sere u gaće kada će da ostane bez posla. Kriva nam je svetska ekonomska kriza. Ranije smo za svoje nesreće personifikovali pojedince političare (diktatore, autokrate, demokrate, tehnokrate). Sada svako može da ustane i da kaže: "To je zbog svetske ekonomske krize!" I dok običan čovek ne mora da objašnjava žvaku koju je progutao i koja ne znači ništa, tek političarima dobro dođe da ne moraju nikada da preuzmu odgovornost za obaveze kojih su se latili, a koje nisu sposobni da ispune. Sa krizom, ili bez nje.
Dalje, tu je tzv. zabavni program. Ali ne i kulturni. Kultura je (prema mišljenju mnogih) smor, a i nekomercijalna je. Kulturom se bave tamo neki entuzijasti koji ne shvataju korporativnu nadmoć (n)ovog svetskog poretka. Ono što je zabavno to su raznorazni reality showovi, a u to spada Veliki brat, Survivori, Menjam ženu, 48 sati svadba, krvožedne ispovesti pojedinaca i sl. Dakle, (manje) 'leba i (više) igara! I to je oprobani recept. I uvek uspeva. Tu se narod delom odvaja (kako od samih sebe, tako i) od mračne svakodnevice i živi svoj paralelni život. Naravno, onda kada uspe da smogne snage da odlepi dupe od kompjuterskog monitora i na trenutak se disconnectuje iz svog virtuelnog života.
Dalje, tu su kanali koji za jedini cilj (a cilj je naravno profit i šišanje ovaca) ima da promoviše spojke za raznorazne kombinacije - tate, mame, udate, dame, same, aktivni, pasivni, bisex, trans - godine nebitne - navali narode. I to, rame uz rame sa prorocima novog vremena (ah, kako to samo gordo zvuči!!!) - astrolozi, tarotolozi, astro-tarot tumači, kojekakvi bajači, nadrilekari. E, danas su u'apsili jednog skota. On je kao lečio ljude od raka. Užas! Smatra se da je inkasirao blizu milju evrića. Da, da. A taj isti je mesecima šetao po televizijama i reklamirao se. I gde je za to vreme bio RATEL??? Bruka, sramota i tragedija pojedinaca koji su zahvaljujući sopstvenoj lakovernosti završili 2 metra ispod zemlje crnice. Ovde možemo da pridodamo i "genijalne" kvizove, koji imaju za cilj da te nikada ne uključe u program, nego da te drže bar 10-ak minuta na vezi, i dok ti cupkaš i nadaš se, a svaki minut košta u proseku 50 din + PDV (od 18%), oni te isključe. I tako, opet, neki su probali da se obogate preko noći, ali avaj. Više sreće sledeći put.
Tu su naravno i hard i soft pornići. Pričamo o niskobudžetnim, naravno. Da bar znaju da se jebu, pa još i nekako da ih puste u etar. Međutim, ovako, scenario je uvek isti, osim lezbejki tu i tamo koje se karaju sa dildoićima, radnja se odvija tako što on njoj liže, pa ona njemu puši, pa se onda heftaju - ona na njemu spreda, pa s leđa ga uzjaše, pa se makazaju, pa sa strane, pa s guza, pa u guzu, pa red guze, pa red pice (and what about STD?!?!?! - a kondoma ni u najavi!!!). Pa onda ona polumazno prozbori koketirajući sa kamerom: "Fuck my ass, fuck my ass!". I moja omiljena scena. Dakle, ona onako u kučećem položaju, on je hefta, a pri tom svojom desnom rukom pridržava sopstveni desni guz. Mislim, ne kapiram, šta? Ritam (sekcija), ravnoteža, whatever. Konačno, on svršava u hiljade mlazeva po njenoj faci. Ona se kao topeći od zadovoljstva davi u njegovoj spermi i oblizuje vrhove usana, pa njegove kite u zumiranom kadru. A, a, a, a, mogla bi da pišem ove dirty pričice?!?!?! Mislim, pa kako onda da ti se ne digne na sve to ili da ne ovlažiš skroz?!?!?! A, onda se prešaltaš na neki od onih hot programa i ugovoriš spojku - garant dobijaš neku SPV gratis. Jer danas, ne zna se ko koga jaše. Jaše ko koga stigne. Bez ikakvih kriterijuma. Valjda se to zove demokratija i sloboda izbora!!!
Za one koji nisu skloni jeftinom i degradirajućem eskapizmu nađe se tu i tamo po koja dobra emisija na History-iju, Exploreru, National Geographicu. Travel Channel više nemam - zlikovac, kablovski operator ga je izbacio, pa ne mogu ni da komentarišem. A, sviđale su mi se neke emisije. A, od svih silnih kanala koji prikazuju filmove, pa i tu se 1-2 mesečno nađe po koji dobar filmić. E, zbog toga uopšte nije loše upaliti komp i vući torrentse - možeš da ćapiš i pogledaš brdo, ali brdo kvalitetne kinematografije.
Prema tome, izbor je samo Vaš! A najlepši izbor je što postoji izbor! Uzmeš daljinski i isključiš TV! Tu su knjige, muzika, umetnost, priroda, čitavi svetovi koji nemaju veze sa gore navedenim. I to su mnogo lepi svetovi. Tu nekako uvek izađeš nov(a) i drugačij(i)/a, oplemenjen(ija), saznajno i spoznajno bogatij(i)/a. Imaš osećaj da si svoje vreme potroši(o)/la tako što si svom duhu priušti(o)/la jedno uvek novo, nepredvidivo i uzbudljivo putovanje. A, onda, ponekad, kada možeš to sebi da priuštiš, sa mentalnog odeš i na fizičko putovanje, i to je vrhunski. I ne zaboraviš da sitnice život čine. I da svaki dan treba sebe i sebi drage da obraduješ tim nekim sitnicama. Čini drugima ono što želiš da drugi tebi čine! I negde, nekada, od nekoga, u trenutku nekog krhkog ovozemaljskog ili izvanzemaljskog balansa osetićeš zahvalnost za svoja dela - jer sve što činiš biće ti vraćeno.
La Vita É Bella! Čak iako meni sada ne izgleda tako. Ali, sutra je (kao što reče u "Prohujalo sa vihorom" Scarlet O'Hara) Novi Dan! Raduj mu se!
