Kritika Zakona o volontiranju

Skupština Srbije je 26. maja ove godine usvojila Zakon o volontiranju.

Ovaj zakon u čl. 2 definiše pojam volontiranja kao:

Volontiranje, u smislu ovog zakona, jeste organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno. (prim. autora: nije definisano drugačije)
Dugoročno volontiranje jeste volontiranje koje traje duže od 10 časova nedeljno, najmanje tri meseca bez prekida.
Odredbe ovog zakona primenjuju se na kratkoročno i dugoročno volontiranje

Dakle, prvi problem je što kod definicije dugoročnog volontiranja nigde nije određeno (ni u daljem tekstu zakona) koliki je to maksimalni vremenski period koji je moguće obavljati volontiranje. Zar zapravo veliki broj fiktivno zaposlenih u Srbiji ne radi prinudno volonterski?

Sad bi neko mogao da kaže da ja brkam pojmove i možda bi imao pravo na tu kritiku. Međutim, kada pročitate čl. 3 ovog zakona koji određuje šta volontiranje NIJE, moramo ipak biti svesni da je teorija jedno, a praksa sasvim nešto drugo.  Želim da kažem da čak i kada osoba potpiše Ugovor o volontiranju, ona će to da shvati kao nužno zlo i potencijalnu "ulaznicu" u neku kompaniju i tada će raditi sve (da ne kažem pristaće na sve) nadajući se da će jednog dana zasnovati radni odnos. Dakle, organizator volontiranja će biti formalno pokriven Ugovorom, a u stvari će volontera "koristiti" za ono što njemu najviše odgovara. U zakonu srećemo pojam da organizator volontiranja može biti pravno lice čiji cilj nije sticanje dobiti. Lepo. Npr., da se osvrnemo na EXIT festival. Oni su nedavno tražili 600 volontera. BTW, oni su šta? Neprofitna (humanitarna) organizacija? Da ne pričam o raznim NVO od kojih mi se povraća i kojih prema nekim statistikama u Srbiji ima preko 10.000. One su sve samo nisu neprofitne, gomila raznoraznih lobija kojima cilj sigurno nije tvoje i moje duševno ili pak materijalno blagostanje.

Iz člana 4. se vidi da praktično svako pravno lice, bilo državno ili privatno, može da bude organizator volontiranja, a da to sve lepo podvede kao da ne stiče nikakvu dobit od toga.

Iz načela volontiranja koja su zastupljena u drugom delu Zakona, evidentno je da se volontiranje promoviše kao jačanje razvoja demokratskog društva. Kog bre demokratskog društva? Ili je to ona spika da šljakaš u nekoj multinacionalnoj kompaniji koja maksimalno eksploatiše ljude i uništava prirodne resurse i tome sl., a tebe od nečiste savesti što pušiš trulom kapitalisti, nemirna savest navodi da je opereš kroz kolokvijalni komunistički naziv = društveno-koristan rad (u daljem tekstu, ako bude potrebe: DRKO rad).

U opštem smislu, u ovom Zakonu evidentno je da ne postoji ni donja ni gornja starosna granica za volontere. Odlično, divan namerni propust za zloupotrebu. Dakle od 7 do 77, navali narode, kad nemaš ništa pametnije u svom životu.

Hello, ovo nije organizovana država i društvo, ovo će biti samo legalizovan rad na crno. Mi smo u tzv. tranziciji koja je doduše tajkunizacija i duhovno i materijalno uništavanje države i naroda, ali to se zove - tranzicija. E, pa u takvom nazovi društvenom poretku, volontiranje će biti iskorišćeno da se pre svega mladi ljudi eksploatišu do besvesti, pod parolom jačanja građanske i lične svesti i sličnih blagoglagoljivih sranja. Ne bi me čudilo da mladi ljudi praktično budu uslovljeni da će na kurčev dan da dobiju posao, sa sve Ugovorom o radu, ako pre toga nisu volontirali tj. besplatno radili. Dakle, hoćeš posao, može, ali pre toga imaš da volontiraš i tačka. Eto nama Zapada i Amerike.

Zatim, ne treba se zavaraviti da će bilo ko bilo kada na kugli zemaljskoj progutati ovako nešto, a da ne zna na šta pristaje, odnosno da njeno ili njegovo volontiranje nema lični interes. To je utopistički i neodrživo, jer mi živimo u svetu novca, a ne u svetu razmene roba i usluga, bez materijalne naknade i koristi.

Samim tim, moj stav je da je volontiranje jedan odvratno licemeran pojam, jer ko hoće nekome da pomogne, a da ne dobije ništa zauzvrat, za to mu ne treba zakon kome će da se povinuje i da bude "dobar" i "plemenit" - po zakonu, već duboko razvijena lična svest i etika. Sve ostalo spada u domen žestoke eksploatacije i produbljivanja "demokratskih" robovlasničkih odnosa.

P. S. Smehotresno je da je kod "dugoročnog" volontiranja koje dakle može trajati do smrti individue zakonodavac predvideo da isti/a dobija džeparac (da, džeparac piše u Zakonu, čl. 10, st. 6) čiji mesečni iznos ne može biti veći od 30% od neto iznosa minimalne mesečne zarade za puno radno vreme u Republici Srbiji. Za statistiku konsultujte ovu lokaciju, pa sami preračunajte koliko su to samo "veliki" novci. Da skratim priču, to vam sad dođe oko 4.500 dinara mesečno. Smešno i žalosno.