Uzurpacija vidika

Napisao: Ljubomir Živkov

Dobro te nisam narodni poslanik, ministar ili nešto još krupnije: krstogradnju koja uz igre na sreću postaje najrazvijenija privredna grana službeno bih sabotirao: Kragujevac koga ker nema za šta da ujede zida ne znam ti koliki krst, Niš gradi krst od osamdeset metara, užički se ekolozi bude, te merkaju vršak Zlatibora da na njemu krstaču posade, tri stotine trideset i tri metra, plači, plači, Ajfelova kulo, i s antenom koju ti dodaše bićeš niža od rekorda našeg pet lakata i sedam aršina!

&

Iako su crkva i država razdvojene, država napuštenoj boljoj polovini daje alimentaciju, najveći deo novca predviđenog za nevladine organizacije dobija crkva, SPC je vodeća NVO, dobila je 8.737.664.007 dinara iz budžeta*, dvostruko više nego Crveni na primer krst, što je i na mestu, Crveni krst pomaže samo sirotinji, bolesnima, traži nestale i deli lekove ubogima! Crkva kao vertikala duhovnosti nema takvih materijalnih izdataka i može da se zajedno sa gradonačelnicima i užičkim planinarima posveti dizanju monumenata: u Austriji i Nemačkoj niču vetrenjače (kakva reklama za mercedes, kao Olimpijada za audi!), kod nas ima da bude krst gde god se okreneš: Germani neka prave struju, mi ćemo da je trošimo, kako god i građevinski materijal pre toga!

Priloge za krstove daju i sami gradovi , kesu će odrešiti bogati i naravno prepobožni pojedinci u nadi da će im ktitorski viraž izbrisati grehe bez kojih kao što znamo nema istinskog bogaćenja; krstove plaća i svaki neznabožac, svaki pripadnik drugih crkava i svaki član uboge sekte koja ima možde posve drukčiji simbol, ali kad bi i sav trošak podneli nesebični vernici - nije li posredi izvesna uzurpacija vidika? Kad su pomorske sile blagootkrivale nove kontinente, arhipelage i sl. vođa ekspedicije zabo bi zastavu svoje zemlje te ostavio tamo nekakvog oficira sa nešto vojske, oružja i džebane i vsjo!

Obeleženi geografski pojam bivao je pripojen Kruni! Tako i SPC krstaškim bumom označava teritoriju na kojoj se njena nadležnost prostire: sva mesta sa kojih se krst vidi (a noću će sijati) pravoslavna su; sve što bi se sa vrha krsta videlo (a daće Bog kad-tad lift za hodočasnike i turiste) biće takođe pravoslavno: ako se odonud bude u izmaglici i daljini dala nazreti kakva katedralica, džamija ili sinagoga, nemamo ništa protiv: one su ukras na pravoslavnoj, megakamilavki.

Dobro te nisam poslanik, ministar ili nešto još uzvišenije, a dobro je i što nisam bio vodeći kolumnist u francuskom tisku potkraj XIX veka, jer bi se bio usprotivio gradnji kule usred prestonice: zašto da nemamo taj lazaret, dva sirotišta i tri narodne kujne! A ispostavilo se da je Ajfelova kula zlatna koka i simbol Pariza! Tako će i ono "dobro došli u zemlju košarke" biti jednog dana prepevano "dobrodošli u zemlju krstova".

Izvor: Blic Novac, 8. januar 2011.

__________________

*Prema prosečnom kursu evra prema dinaru (bez podatka za decembar) koji iznosi 103,3046 u 2010. godini, iz budžeta republike je za SPC izdvojeno 84.581.557,91 evro.

"Filantrop" Soros György

Ne bih da palamudim o dotičnom - ne mogu da smislim ni njega, ni sve prodane duše koje su u "projektu". Ima zanimljivih lokacija na netu na temu njegovog akcijašenja i "dobrih" namera.

George Soros, Imperial Wizard (Part I)

George Soros, Imperial Wizard (Part II)

"Kati Marton is the wife of former Clinton administration UN ambassador and envoy to Yugoslavia, Richard Holbrooke. Marton lobbied for the Soros-funded radio station B-92, also a project of’ the National Endowment for Democracy (another overt arm of the CIA), which was instrumental in bringing down the Yugoslav government."
.

"According to Neil Clark (writing in the New Statesman):
(t)he conventional view, shared by many on the left, is that socialism collapsed in eastern Europe because of its systemic weaknesses and the political elite’s failure to build popular support.
That may be partly true, but Soros’s role was crucial. From 1979, he distributed $3m a year to dissidents including Poland’s Solidarity movement, Charter 77 in Czechoslovakia and Andrei Sakharov in the Soviet Union. In 1984, he founded his first Open Society Institute in Hungary and pumped millions of dollars into opposition movements and independent media.
- Clark, Neil. “Soros Profile” the New Statesman.
.

"Bogdan Denitch, who had political aspirations in Croatia, was active within the Open Society Institute, and received OSI funding. Denitch favoured the ethnic cleansing of Serbs from Croatia, NATO bombing of Bosnia and then Yugoslavia, and even a ground invasion of Yugoslavia. Denitch was a founder and chair man for many years of the Democratic Socialists of America, a leading liberal-left group in the U.S. He has also long chaired the prestigious Socialist Scholars Conference, through which he was key to manipulating the sympathies of many toward support for NATO expansion."
.

"Through OSI and HRW, Soros was a major supporter of the B-92 radio station in Belgrade. Soros funded Otpor, the organization that received those “suitcases of money” in support of the October 5, 2000 coup that toppled the Yugoslav government. Human Rights Watch helped legitimize the subsequent kidnapping and show trial of Slobodan Milosevic in The Hague by saying nothing about his rights.” Louise Arbour, who served as judge at that illegal tribunal, is presently on the Board of Soros’ International Crisis Group. The Open Society/Human Rights Watch gang has been working on Macedonia, calling it part of their “civilizing mission.” Expect that republic to be “saved” to finish the total disintegration of the former Yugoslavia."


George Soros, Imperial Wizard (Part III)

"Yugoslavia was targetted because the Slavs repeatedly elected the Socialist Party of Slobodan Milosevic. Then in 1991, Soros launched the Open Society Institute and pumped over $100 million to the anti-Milosevic opposition, publishing houses and ‘independent’ media like Radio B-92. When Milosevic was finally removed to The Hague tribunal, the charges of war crimes and genocide framed against him were collected (read made up) by the Soros-funded Human Rights Watch!

A few months after the military occupation of Kosovo, the International Crisis Group (ICG) (you know, the one that recently “suggested” that Greece should recognize “Macedonian” ethnicity and language!) a think tank supported by Financier George Soros, issued a paper on “Trepca: Making Sense of the Labyrinth ” which advised the United Nations Mission in Kosovo (UNMIK) “to take over the Trepca mining complex from the Serbs as quickly as possible and explained how this should be done”.

In September 2000, in a hurry to take the Trepca mines here, here, here before the Yugoslavian election, Kouchner stated that pollution from the mining complex was raising lead levels in the environment. This is incredible considering that he cheered when the 1999 NATO bombing of Yugoslavia rained depleted uranium on the country and released more than 100,000 tons of carcinogens into the air, water and soil. But Kouchner had his way, and the mines were closed for “health reasons.” Soros invested $150 million in an effort to gain control of Trepca’s gold, silver, lead, zinc and cadmium, which make the property worth $5 billion."
.
"When Sorosian organizations count, they seem to lose track of the truth. Human Rights Watch asserted that 500 people, not over 2,000, were killed by NATO bombers in the 1999 war in Yugoslavia."
.
"Human Rights Watch prepared the groundwork for the NATO attack on Bosnia in 1993 by the false rape-of-thousands and “genocide” stories. This tactic of creating political hysteria was necessary for the United States to carry out its Balkan policy. It was repeated in 1999 when HRW functioned as the shock troops of indoctrination for the NATO attack on Yugoslavia. All of Soros’ blather about the rule of law was forgotten. The U.S. and NATO made their own law, and the institutions of George Soros stood behind it."

Soros funds infiltration of 9/11 truth, “independent” journalism

George Soros, not everything that glitters is gold

Ako nekoga zanima ova tematika, a ima neki interesantan link, neka ostavi u komentaru. Hvala.

Između redova - Milan Beko

Jugoslav Ćosić predstavlja dotičnog kao da su duvali u istu tikvu. Dakle, on je za njega - Miša Beko, a ne Milan Beko. Dobro. Možda bi i za mene bio Miša, kad bi imali nekih zajedničkih interesa.

Na početku intervjua Beko povlači paralele o nastupu Tadića a pro po "nepristojno bogatih", poredeći Ameriku, Rusiju i Čaveza vs. Srbija i zaključuje da Tadićeva ideja nije razrađena, ali i tokom intervuja prca sa pričom da je Tadić najjača figura u ovoj zemlji. Hahahahaha. Zatim kreće priča o Luci Beograd, gde Beko odmah kaže da je novi Zakon o izgradnji neustavan - jer potire prava koja su za njega kao vlasnika stečena prethodnim Zakonom, pozivajući se pri tom na konstantne pokušaje ispravljanja "istorijskih nepravdi" na otomanski način. I apostrofira da ispada da je investicioni put Srbije praćen "leševima investitora" na putu... Skoro da sam se rasplakala nad Bekom. Je li sporan ili ne način privatizacije? Po svemu sudeći nije. Jer, u stvari, to i nije bila privatizacija. Luka Beograd je bila a.d. i pre 6,5 godina kada je bila u vlasništvu države i 4.500 malih akcionara - Beko je to samo "transparentno" preuzeo. To što je Beko kupio akcije ispod cene i obmanuo male investitore to nije problem. Jer, logično, biznis - na kapitalistički način, a pre svega prvobitna akumulacija kapitala ne poznaju nikakvu moralnu komponentu. Bitno je dakle, da je svaki organ vlasti uradio svoj posao (prema zakonu i kako treba) i da je utvrdio da nema elemenata za pokretanje krivične prijave. Vericu Barać je okarakterisao skoro kao poluludu ženu, tako da ona treba da ima to u vidu i da se mane igranja sa vetrenjačama.

Onda se postavlja pitanje kako to da investicioni fond koji je kupio Luku Beograd za 40 miliona evra, to uradio, a da je je pri tom imao samo 30.000 dolara na računu. Beko to jednostavno objašnjava. Ko se oglasio da je procedura ispoštovana? Komisija za hartije od vrednosti, Akcijski fond, Agencija za privatizaciju i dekan Pravnog fakulteta. Zanimljivo, naročito za dekana, čiji je stav irelevantan i nema nikakvu zakonsku snagu. I kako to privredni subjekt koji praktično nema nikakva sredstva na računu može da dobije bankarsku garanciju? Na šta, za šta? Bankarska garancija košta i to mora da se plati. Lepo. Sve ovde može. I sve je to plaćeno odakle? Iz kredita koji je dobijen tek pošto je kupovina obavljena. Zanimljivo, je l' da? To znači da je bilo ko od nas mogao da kupi Luku Beograd, pod pretpostavkom da je registrovan kao pravno lice, zar ne? Naravno da ne, to je kategorija za povlašćene, kao što je Milan Beko. Sve po zakonu, naravno. Spekuliše se da je vrednost akcija koje je platio malim akcionarima (800 dinara po akciji) upola niža od procenjene tržišne vrednosti (Institut ekonomskih nauka - IEN je procenio vrednost akcije na 1774 dinara). Da ne pričam koliko se drkao, po sistemu, pa je l' malim akcionarima podeljena iscepkana bankarska garancija ili cash? Beko, nismo svi nepismeni, kredit ti je odobren posle kupovine tj. posle čina potpisivanja Ugovora, i od toga si isplatio male akcionare. I sam Beko se pita: "Da li je Srbiji nešto oduzeto?" Rekla bih da nije, mnogo smo dobili sa tobom, Miškovićem, Drakulićem, Peconijem, Kostićem, Canetom, Matićem, itd. Ljudi, inače, "dobrovoljno" odlaze iz ove zemlje, zato što su besni i razmaženi i neće da vam duvaju za neto 200 evra mesečno. I naravno, Beko je rekao da male akcionare niko nije terao da prodaju akcije. Jedino je problem što običan čovek veze nema šta su akcionarska društva, akcionarski kapital i koja su njihova prava - samo to, ništa više. Inače, nisu obmanuti, slažem se. Ko ih jebe što nemaju dovoljno znanja i informacija, je l' tako? Ćosić onda kaže da Luka Beograd ima 196 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i da je za to plaćeno 2.000 evra po aru, što je bezobrazno niska cena. Beko mu je onda lepo rekao da podriva pravni i ekonomski sistem ove države. Pravni sistem, reče Beko i ostade živ. Pravni sistem koji ide na ruku samo tebi i onima koje sam navela prethodno. Za vas se prave zakoni sa zakonskim rupama, prema vama se šteluju uslovi. Ili možda grešim? Kaže i da Ćosić širi govor mržnje. Sve je to Beko fino reprodukovao, kao iz udžbenika. Da, i dva puta tokom intervjua je pomenuo kako će blogeri da ga napadnu. Eto, a verovatno je mislio na blogere sa B92. Ja sam se ljubazno odazvala njegovoj prozivci i provokaciji, iako ne pripadam toj grupaciji i trošim svoje vreme besplatno, jer želim da se nađe i kod mene na blogu. I onda tu kreću da se spominju razna povezana fizička i pravna lica. La Derma International, Mrđa, Vuk Delibašić, pominje se i Dulić. Naravno, sve uz saradnju sa neizbežnom Hypo-Alpe-Adria bankom koja uopšte nije nepoznata po brojnim finansijskim malverzacijama (čitaj: pranju para) na teritoriji ex YU. I naravno, sva ta fizička lica su na neki volšeban način imala funkcije u Agenciji za privatizaciju. Slučajnost, sasvim sigurno. Beko tvrdi: "Neće biti da smo bili vlasnici povlašćene radnje!" Skoro da me je ubedio, al' za malo. I onda kaže, pa da, biće konverzije zemljišta, i gradićemo, nego šta ćemo. Konačno na pitanje da li biste prodali svoje akcije akcionarima nazad, Beko kaže: "Ne bih prodao!"

Onda malo prelazimo na temu nestašice mleka i na investicioni fond Salford (koji je u vlasništvu Danube Foods Group). Beko nam je onda lepo objasnio ko je tu ko, i čija majka prede, a čija ne prede crnu vunu. Pomenuo te neke silne harvardske đake, stručnjake, moćnike, itd. I objasnio da tu postoje u različitim državama i različita lica koja su ekonomski povezana. Jedino što nam nije rekao kojih su to 5 takvih lica u Srbiji, a rekao je da ima 5 takvih lica u Srbiji. Konačno, Jugoslav jeste promašio pitanje, implicirajući da li je on vlasnik ili ima udeo u vlasništvu Salforda, jer to i nije bitno. Beko je na kraju rekao da ima učešće u Upravnom odboru, da ih savetuje i tako. Znači, pozadinski čovek. Za pismene, dovoljno rečeno.

Onda prelazimo na temu privatizacije Večernjih novosti i vezu između WAZ-a, Beka i Stanka Subotića - Caneta. Beko ima i danas ugovor sa WAZ-om. Mislim, šta će, oni se ljudi nisu snašli ovde, pa eto. Tu se (kada je preuzimanje bilo u toku) pominje i veza između izvesnog Draga Mićovića i Dejana Mihajlova (saziv Vlade Vojislava Koštunice). To se inače vodi pod zanimljivim nazivom koji se zove "prijateljska medijacija". I onda smo otkrili rupu na saksiji, a to je da je Beko vlasnik, tj. njegove 3 firme, tako da B92 i mediji imaju o čemu da zvone ovih dana. Spominje se i Miodrag Đorđević, koji je opet sasvim slučajno u to vreme bio zaposlen u Agenciji za privatizaciju, a sad je zamenik generalnog direktora u Večernjim novostima, i kako Beko kaže tamo je kao "kontrolni" kadar. I da se razumemo, nema uopšte veze što je Olivera Savović bila nekadašnji direktor u Bekovoj firmi DIBEK, pa je onda u vreme preuzimanja Večernjih novosti bila na poziciji sekretara u Komisiji za hartije od vrednosti. Beko kaže, pa ona je bila administrativni sekretar, a članovi Komisije za hartije od vrednosti odlučuju. Na čelu sa Milkom Štimcem, koji je onomad padao u nesvest i hteo da otegne papke u vreme spornih dešavanja tokom privatizacije u Knjazu Milošu. Inače, Komisija za hartije od vrednosti je samostalna institucija, čije imenovanje potiče od Vlade Srbije. Prema tome, vrlo je nezavisna i jasno je da je Milko Štimac jako dobar kadar, praktično nezamenljiv čovek za poslove koji su mu povereni. Moramo da uočimo i da je je Beko imao vrlo blakonaklon odnos prema pitanjima koje je Ćosić postavio u vezi Caneta, kada se onomad Cane javio sa Marsa i optužio Beka i Miškovića da su njegovim parama kupovali. Dakle, reklo bi se da 'štuje Caneta. Sigurno ne bez razloga. I tu je pokazao svoju vanrednu humanističku crtu, jer ipak Canetu nije lako da se sad potuca kojekude. To je bilo obzirno sa njegove strane. Konačno, rekao nam je ono što svi znamo, a to je da su Mišković i on u prijateljskim odnosima. Što i ne bi bili? Svako otima i ždere svoj deo kolača.

Analiza bi mogla da potraje, ali već sam iscprela dosta toga, a ponešto i nisam, pa analizirajte i sami. Zahvaljujem se B92 na reklamnoj kampanji za Mišu Beka. Bilo mi je zadovoljstvo da čujem šta je imao da kaže i to 12 godina nakon svog poslednjeg pojavljivanja u javnosti. Time se ovaj intervju može smatrati ekskluzivnim.

NYPD uhapšenima skenira zenice

Upravo sam na portalu ZaMirZINE pronašla članak, da je njujorška policija počela sa novom metodom - skeniranja zenica uhapšenih, što uz standardnu proceduru uzimanja otisaka prstiju i fotografisanja predstavlja dopunski element. Prilično zastrašujuće, zar ne?

Zatim sam nastavila da pretražujem na tu temu po netu. Na britanskom Daily Mail-u, pronašla sam članak koji nam objašnjava da je to procedura koju će njujorška policija da sprovodi kako ne bi došlo do greške u identitetu i kaže nam da će svaki osumnjičeni biti ponovo skeniran putem ručnog skenera pre nego što bude optužen, kako bi se utvrdilo da se zenice poklapaju. To je proces koji traje samo 5 sekundi i uređaj košta oko 23.000 dolara. Navodno ne oštećuje vid. Glavna policijska stanica na Menhetnu je već otpočela sa ovim Mengeleovskim metodama od 15. novembra ove godine. Između ostalog piše i da je aerodrom u Mančesteru (pretpostavljam da se misli na Boston airport), ove nedelje otpočeo isprobavanje ovih uređaja koji mogu da prepoznaju zenicu pojedinca dok se isti šeta unaokolo. I kaže, da će putnicima koji pristanu da učestvuju u ovoj "probi" zenica biti skenirana prilikom čekiranja, što će biti iskorišćeno kako bi bili identifikovani prilikom narednog skeniranja koje ih čeka pri ulasku u tzv. "security search area".

Ovo je užasno i nije noćna mora. Orvele, ustani iz groba u kome se prevrćeš i nastavi da pišeš.

Duhovi Čilea nisu bili spašeni

Naslov originalnog teksta:
Chile's Ghosts Are Not Being Rescued
Napisao: John Pilger
Objavljeno na: NewStatesman, johnpilger.com,
Mapuche International Link, Dandelion Salad i
Truthout
13. i 14. oktobra 2010. godine

Spašavanje 33 rudara u Čileu je izuzetna drama puna patetike i junaštva. Ona je takođe medijski bum za čileansku vladu, čije je svako dobročinstvo snimljeno šumama kamera. Čovek ne može a da ne bude impresioniran. Međutim, kao i svi veliki medijski događaji, to je fasada.

Nesreća u kojoj su zarobljeni rudari nije neobična u Čileu i neizbežna je posledica nemilosrdnog ekonomskog sistema koji se jedva promenio od diktature generala Augusto-a Pinochet-a. Bakar je čileansko zlato, i učestalost rudarskih nesreća ide u korak sa cenama i profitom. Svake godine postoji, u proseku, 39 nesreća sa fatalnim ishodima u privatizovanim čileanskim rudnicima. Rudnik "San Jose", gde zarobljeni muškarci rade, postao je toliko nesiguran u 2007. i morao je da bude zatvoren – ali ne za dugo. 30. jula ove godine, izveštaj (Vladinog) Odeljenja za rad je ponovo upozorio na "ozbiljne sigurnosne nedostatke", ali ministar nije ništa preduzeo. Šest dana kasnije, muškarci su bili zarobljeni.

Za sav medijski cirkus na mestu spašavanja, savremeni Čile je zemlja neizgovorenog. U Vili Grimaldi (Villa Grimaldi), u predgrađu prestonice, Santiago, znak kaže: "Zaboravljena prošlost je puna sećanja". To je bio centar za mučenje gde je stotine ljudi ubijeno i nestalo, zbog suprotstavljanja fašizmu koji su general Pinochet i njegovi poslovni saveznici doneli u Čile. Njegova sablasna prisutnost nadvijena je lepotom Anda, a čovek koji otključava kapiju je nekada živeo u blizini i pamti krike.

Jednog zimskog jutra 2006. godine, tamo me je odvela Sara De Witt, koja je bila u zatvoru kao studentski aktivista i koja sada živi u Londonu. Bila je izlagana elektrošokovima i prebijana, ali je preživela. Kasnije, odvezli smo se do kuće Salvador-a Allende-a, velikog demokrate i reformiste koji je nestao kada je Pinochet preuzeo vlast 11. septembra 1973. godine – 11. septembar (9/11) Latinske Amerike. Njegova kuća je tiha bela zgrada bez znaka ili oznake.

Svuda, čini mi se, Allende-ovo ime je eliminisano. Samo na usamljenom spomeniku na groblju ugravirane su reči: "Predsednik Republike", kao deo sećanja na "ejecutados Politicos": oni koji su "pogubljeni zbog političkih razloga". Allende je digao ruku na sebe kada je Pinochet bombardovao predsedničku palatu britanskim avionima, dok je američki ambasador sve to posmatrao.

Danas, u Čileu je demokratija, mada se mnogi ne bi složili sa tim, naročito oni u barrios-ima (prim. prev. delovi grada gde žive siromašni ljudi, nama poznatiji pod nazivom favele) koji su prisiljeni da kopaju po kontejnerima da bi našli hranu i koji kradu struju. Tokom 1990. godine, Pinochet je zaveštao kompromitovani ustavnopravni poredak, kao uslov svog povlačenja i povlačenja vojske u političku pozadinu. Ovo je omogućilo da široko rasprostranjene reformističke stranke, poznate kao Concertación, budu stalno podeljene ili uvučene u legitimisanje ekonomskog dizajna naslednika diktatora. Na poslednjim izborima, desno orijentisana “Koalicija za promene”, kreacija Pinochet-ovog ideologa Jaime-a Guzman-a, preuzela je vlast pod vođstvom predsednika Sebastian-a Piñera-e. Krvavo izumiranje stvarne demokratije koje je počelo sa smrću Allende-a je, nevidljivo, završeno.

Piñera je milijarder koji kontroliše deo posla u rudarstvu, energetskom sektoru i industriji maloprodaje. On je stvorio svoje bogatstvo nakon Pinochet-ovog puča i tokom "eksperimenata" slobodnog tržišta fanatika sa Univerziteta u Čikagu, poznatih kao Čikaški momci (Chicago Boys). Njegov brat i bivši poslovni partner, Jose Piñera, ministar rada za vreme Pinochet-a, privatizovao je rudarstvo i državne penzije i uništio sindikate. To je pozdravljeno u Washingtonu kao "ekonomsko čudo", model novog kulta neoliberalizma koji će "pomeriti" kontinent i obezbediti kontrolu sa severa.

Danas, Čile je kritički nastrojen prema Obaminom vraćanju nezavisnih demokratija u Ekvador, Boliviju i Venecuelu. Piñera-in najbliži saveznik je glavni čovek Washington-a, Juan Manuel Santos, novi predsednik Kolumbije, „zemlje domaćina“ 7 američkih vojnih baza i zloglasnih ljudskih prava, poznatih Čileancima koji su trpeli za vreme Pinochet-ovog terora.

Čile posle Pinochet-a je zadržao sopstvene trajne zloupotrebe u senci. Porodice i dalje pokušavaju da se oporave od mučenja ili nestanka voljenih osoba podnoseći predrasude države i zaposlenih. Oni koji ne ćute su Mapuche narod, jedina autohtona nacija koju španski osvajači nisu porazili. Krajem 19. veka, evropski doseljenici nezavisnog Čilea vodili su svoj rasistički "Rat istrebljenja" protiv Mapuche naroda koji su ostavljeni kao osiromašeni autsajderi. Tokom 1000 dana Allende-ove vlasti, to je počelo da se menja. Pojedina zemlja koja je pripadala Mapuche-ima im je vraćena i dug pravde je prepoznat.

Od tada, žestok, u velikom obimu neprijavljen rat je bio vođen protiv Mapuche naroda. Šumarskim korporacijama je bilo dopušteno da uzmu njihovu zemlju, a njihov otpor je bio dočekan ubistvima, nestancima i proizvoljnim progonima pod "antiterorističkim" zakonima koje donosi diktatura. U svojim kampanjama građanske neposlušnosti, niko od Mapuche naroda nije povredio bilo koga. Puke optužbe vlasnika zemlje ili biznismena da je Mapuche "možda" nezakonito stupio na zemlju sopstvenih pradedova je često dovoljno za policiju da ih optuži za kaznena dela koja dovode do Kafkijanskih suđenja sa anonimnim svedocima i zatvorskim kaznama do 20 godina. Oni su, zapravo, politički zatvorenici.

Dok se svet raduje spektaklu spašavanja rudara, 38 Mapuche štrajkača glađu nisu vesti. Oni zahtevaju kraj Pinochet-ovih zakona koji se koriste protiv njih, kao što su "teroristička podmetanja požara", i pravdu stvarne demokratije. 9. oktobra, svi osim jednog štrajkača glađu završili su protest nakon 90 dana bez hrane. Mladi Mapuche, Luis Marileo, kaže da će nastaviti. 18. oktobra, predsednik Piñera treba da održi predavanje na temu "tekući događaji" na Londonskoj školi za ekonomiju (London School of Economics). On bi trebao da se podseti o njihovom iskustvu i zašto.

September 11 Anniversary

For almost a decade, this has been a day of solemn remembrance, private memories and shared sorrow for the relatives who gather to honour the nearly 3,000 people killed by al-Qaeda terrorists (???) on that dreadful day in 2001. (from America's agony: September 11 anniversary marked by anger and controversy)

.
.
.

Very few people in Afghanistan have been unaffected by the armed conflict there. Those with direct personal experience make up 60% of the population, and most others also report suffering a range of serious hardships. In total, almost everyone (96%) has been affected in some way – either personally or due to the wider consequences of armed conflict. (from War in Afghanistan)

Opium production in Afghanistan has been on the rise since the downfall of the Taliban in 2001. Based on UNODC data, there has been more opium poppy cultivation in each of the past four growing seasons (2004–2007) than in any one year during Taliban rule. Also, more land is now used for opium in Afghanistan than for coca cultivation in Latin America. In 2007, 93% of the opiates on the world market originated in Afghanistan (from Opium production in Afghanistan)
.
.
.

In December 2007, the Iraqi government reported that there were 5 million orphans in Iraq – nearly half of the country's children.

Some 60–70% of Iraqi children are suffering from psychological problems. (from Iraq War)

President Bush's Cabinet agreed in April 2001 that "Iraq remains a destabilizing influence to the flow of OIL to international markets from the Middle East' and because this is an unacceptable risk to the US 'military intervention' is necessary." (from  Official: US Oil at the Heart of Iraq Crisis)

Kritika Zakona o volontiranju

Skupština Srbije je 26. maja ove godine usvojila Zakon o volontiranju.

Ovaj zakon u čl. 2 definiše pojam volontiranja kao:

Volontiranje, u smislu ovog zakona, jeste organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno. (prim. autora: nije definisano drugačije)
Dugoročno volontiranje jeste volontiranje koje traje duže od 10 časova nedeljno, najmanje tri meseca bez prekida.
Odredbe ovog zakona primenjuju se na kratkoročno i dugoročno volontiranje

Dakle, prvi problem je što kod definicije dugoročnog volontiranja nigde nije određeno (ni u daljem tekstu zakona) koliki je to maksimalni vremenski period koji je moguće obavljati volontiranje. Zar zapravo veliki broj fiktivno zaposlenih u Srbiji ne radi prinudno volonterski?

Sad bi neko mogao da kaže da ja brkam pojmove i možda bi imao pravo na tu kritiku. Međutim, kada pročitate čl. 3 ovog zakona koji određuje šta volontiranje NIJE, moramo ipak biti svesni da je teorija jedno, a praksa sasvim nešto drugo.  Želim da kažem da čak i kada osoba potpiše Ugovor o volontiranju, ona će to da shvati kao nužno zlo i potencijalnu "ulaznicu" u neku kompaniju i tada će raditi sve (da ne kažem pristaće na sve) nadajući se da će jednog dana zasnovati radni odnos. Dakle, organizator volontiranja će biti formalno pokriven Ugovorom, a u stvari će volontera "koristiti" za ono što njemu najviše odgovara. U zakonu srećemo pojam da organizator volontiranja može biti pravno lice čiji cilj nije sticanje dobiti. Lepo. Npr., da se osvrnemo na EXIT festival. Oni su nedavno tražili 600 volontera. BTW, oni su šta? Neprofitna (humanitarna) organizacija? Da ne pričam o raznim NVO od kojih mi se povraća i kojih prema nekim statistikama u Srbiji ima preko 10.000. One su sve samo nisu neprofitne, gomila raznoraznih lobija kojima cilj sigurno nije tvoje i moje duševno ili pak materijalno blagostanje.

Iz člana 4. se vidi da praktično svako pravno lice, bilo državno ili privatno, može da bude organizator volontiranja, a da to sve lepo podvede kao da ne stiče nikakvu dobit od toga.

Iz načela volontiranja koja su zastupljena u drugom delu Zakona, evidentno je da se volontiranje promoviše kao jačanje razvoja demokratskog društva. Kog bre demokratskog društva? Ili je to ona spika da šljakaš u nekoj multinacionalnoj kompaniji koja maksimalno eksploatiše ljude i uništava prirodne resurse i tome sl., a tebe od nečiste savesti što pušiš trulom kapitalisti, nemirna savest navodi da je opereš kroz kolokvijalni komunistički naziv = društveno-koristan rad (u daljem tekstu, ako bude potrebe: DRKO rad).

U opštem smislu, u ovom Zakonu evidentno je da ne postoji ni donja ni gornja starosna granica za volontere. Odlično, divan namerni propust za zloupotrebu. Dakle od 7 do 77, navali narode, kad nemaš ništa pametnije u svom životu.

Hello, ovo nije organizovana država i društvo, ovo će biti samo legalizovan rad na crno. Mi smo u tzv. tranziciji koja je doduše tajkunizacija i duhovno i materijalno uništavanje države i naroda, ali to se zove - tranzicija. E, pa u takvom nazovi društvenom poretku, volontiranje će biti iskorišćeno da se pre svega mladi ljudi eksploatišu do besvesti, pod parolom jačanja građanske i lične svesti i sličnih blagoglagoljivih sranja. Ne bi me čudilo da mladi ljudi praktično budu uslovljeni da će na kurčev dan da dobiju posao, sa sve Ugovorom o radu, ako pre toga nisu volontirali tj. besplatno radili. Dakle, hoćeš posao, može, ali pre toga imaš da volontiraš i tačka. Eto nama Zapada i Amerike.

Zatim, ne treba se zavaraviti da će bilo ko bilo kada na kugli zemaljskoj progutati ovako nešto, a da ne zna na šta pristaje, odnosno da njeno ili njegovo volontiranje nema lični interes. To je utopistički i neodrživo, jer mi živimo u svetu novca, a ne u svetu razmene roba i usluga, bez materijalne naknade i koristi.

Samim tim, moj stav je da je volontiranje jedan odvratno licemeran pojam, jer ko hoće nekome da pomogne, a da ne dobije ništa zauzvrat, za to mu ne treba zakon kome će da se povinuje i da bude "dobar" i "plemenit" - po zakonu, već duboko razvijena lična svest i etika. Sve ostalo spada u domen žestoke eksploatacije i produbljivanja "demokratskih" robovlasničkih odnosa.

P. S. Smehotresno je da je kod "dugoročnog" volontiranja koje dakle može trajati do smrti individue zakonodavac predvideo da isti/a dobija džeparac (da, džeparac piše u Zakonu, čl. 10, st. 6) čiji mesečni iznos ne može biti veći od 30% od neto iznosa minimalne mesečne zarade za puno radno vreme u Republici Srbiji. Za statistiku konsultujte ovu lokaciju, pa sami preračunajte koliko su to samo "veliki" novci. Da skratim priču, to vam sad dođe oko 4.500 dinara mesečno. Smešno i žalosno.

Branimir Nikolić - Branči (30.07.1957.-29.03.2010.)

Kako su mediji preneli, Branimir Nikolić, nekadašnji vođa subotičkog Otpora pronađen je obešen 29. marta ove godine. Vest iz subotičkog Građanskog.

Digresija = poznavaoci i/ili ljubitelji poezije možda znaju podatak da je naš veliki pesnik Branko Miljković isto tako pronađen obešen o drvo vrbe jednog zimskog jutra kraj jedne kafane u Zagrebu i to se i danas vodi kao samoubistvo. Međutim, nije nepoznato da je Branko osim po svojim pesmama, bio poznat i po svojoj političkoj angažovanosti, te kao takav po nepodobnosti. Sledeće godine se navršava 50 godina od njegovog (samo)ubistva. Imao je 27 godina kada je zbrisan. Branka je ubila njegova "prejaka reč." A šta je ubilo Branimira Nikolića?

Današnje izdanje Pravde donosi članak o Branimiru Nikoliću na osmoj stranici pod naslovom:

Država me je izdala

SUBOTICA - Deset dana posle samoubistva, Branimir Nikolić Branči (53), bivši "otporaš" još nije sahranjen, jer je oproštajno pismo koje je ostavio iza sebe bilo u SUP-u sve do juče do 11 sati, a to je sprečavalo da se nakon obdukcije tela izvrši kremacija.

Poslednje Brančijevo pismo upućeno je na ime subotičkog advokata Olge Radičević, koje je ona prosledila na 25 adresa koje je Branči naveo.

- Iako je obdukcija Nikolićevog tela, nađenog na palićkom keju ujutro 29. marta izvršena odmah pošto je sebi oduzeo život, do danas se nalazi na odeljenju patologije Opšte bolnice u Subotici, jer su mu saopštili da su u Višem sudu čekali obdukcioni nalaz. Nema naznaka da se radi o ubistvu. Čekalo se i na pismo koje je ostavio iza sebe, a koje mi je juče oko podneva predao istražni sudija. SUP je, inače, tek juče, na moje insistiranje, dostavio pismo, koje sam istog dana uputila onima na koje je naslovljeno - kaže Olga Radičević.

Datum sahrane se i dalje ne zna. Prijatelji tvrde da je Branči uvek govorio da želi da bude kremiran, a, kako nezvanično saznajemo, u pismu je naveo i da želi da se njegov pepeo raspe pod Gradskom trgu u Subotici. Branči je u oproštajnom pismu optužio nekadašnji DOS za korupciju i nepodoban brak sa SPS-om, kao i navodnu borbu protiv tajkuna.

- Uništili su ovaj grad, a moja poslednja želja je da moj pepeo bace po Gradskom trgu. Ja vam više nisam potreban, rekao sam sve, što je kasnije potvrđeno i dokumentacijom UBPOK-a, iako su desetine krivičnih prijava koje sam podnosio u ime "Otpora" protiv najvećih kriminalaca Subotice i Srbije zataškana u Tužilaštvu, a i dalje se zataškavaju.

Nikolić je naveo više imena subotičkih tajkuna i poručio da veruje da će Subotici ipak biti vraćena imovina koju su joj tajkuni oteli.

- Uništili su Suboticu, a brak DS-a i SPS-a uništio je Srbiju, jer je od tada jasno da će borba protiv tajkuna i korupcije u Srbiji biti obustavljena. Bilo mi je jasno da obračuna sa kriminalcima nema, nego će se lepo udružiti DS i SPS i nastaviti genocid nad građanima Srbije, po nalogu svojih tajkuna, kao što su Mišković, Beko, Kostić, Peconi, Matijević, Cepter, Čakanj, Cane, Dragić... i još neki. Oni su kupili čitavu Srbiju i kroz privatizaciju opljačkali, parama od droge i oružja su je kupovali. Tako su legalizovali prljav novac, uništili privredu zemlje, a radnike ostavili na ulici i bez posla. Sve je to urađeno smišljeno, uz svesrdnu logistiku DS-a, odnosno njegovih ministara i visokih funkcionera - stoji, pored ostalog, u poslednjoj poruci "otporaša" Nikolića. On navodi da je podneo desetine krivičnih prijava protiv najvećih kriminalaca iz Subotice, ali da su one zataškane.

- To su krivične prijave protiv Lajoša Čakanja, Jožefa Kase, Geze Kučere (slučaj "Minerva"), kriminalni stečaj "Pionira", "Agrokombinata" koji je prodat "Viktorija grupi", iza kojih stoje Miija Babović, Ružica Đinđić, Beba Popović... Kriminal se protegao i na Palić, čije obnavljanje se planira, a zataškavaju se prljavi poslovi oko kupovine hotela, iza kojih su imena više rukovodilaca iz Direkcije za razvoj grada. Siguran sam da je Oliver Dulić na brzinu uzeo veći novac od Jožefa Kase, zvanog Don Kasino. Suboticu je uništio Kasa, DS i njegova vrhuška. Uništili su Suboticu zbog ličnih interesa, srušili su Pozorište, zaštićene zgrade u centru grada. Po nalogu investitora nameštaju poslove preko JKP, pljačka se budžet grada. Siguran sam da je jedini izlaz revolucija, jer nema drugog načina da se zaustavi pljačka - napisao je pored ostalog Branči. On je u post skriptumu dodato da prilaže dokumenta UBPOK-a, koja imenuju sve aktere mafije, i dokazuju da je istina sve što je godinama tvrdio, te da mu je zato pripremljen odstrel.

Autor: N. Harminc

06.12.2000. - Election Campaign of Otpor

BBC - 01.08.2003. - Saopštenje o šećernoj aferi
Glas javnosti - 31.07.2003. - Zarada od šećera 110 miliona evra

NIN - 07.08.2003. - A ko je pojeo tulumbe
Kurir - 23.09.2003. - Mafija vlada Srbijom

Kurir - 24.09.2003. - Branimir Nikolić vs. Miodrag Kostić

Kurir - 13.-14.12.2003. - Otpor protiv Pinka
Glas Javnosti - 26.04.2004. - Svađa u Otporu oko dva miliona dolara

B92 - 03.09.2005. - Ugovori na Paskašev zahtev?
Ilustrovana politika - Legionar ubijao za državu
EMG - 16.01.2008. - Vojvođanski otpor: Stranke epicentar korupcije
Blic - 30.03.2010. - Sumnjive okolnosti smrti Branimira Nikolića

(fotografije pisma preuzete sa pescanik.net)

Ekonomija Destrukcije

Ako želite da makar pokušate da pobedite svog neprijatelja, prva stvar koju treba da uradite je da ga upoznate. To je bio razlog da uzmem u ruke i pročitam knjigu Mlađana Dinkića - Ekonomija destrukcije (velika pljačka naroda).

Od 1990. do 1993. godine Mlađan Dinkić je radio na Ekonomskom fakultetu kao asistent-pripravnik, a od 1993. do 2000. kao asistent na predmetu Teorija i planiranje privrednog razvoja. Digresija je sledeća, da bi pojedinac uopšte mogao da nosi zvanje asistenta on mora prethodno da upiše doktorske studije. Ako ih je i upisao, a taj podatak nigde ne može da se pronađe, on ih ni posle 17 godina nije završio. Odmah potom, sa mesta asistenta, on 2000. godine postaje guverner Narodne banke Jugoslavije bez ikakvog radnog i praktičnog iskustva u oblasti makroekonomije, kada je uništio srpske banke i doveo strane banke da ovde "peru" novac. Na tom mestu se zadržao do 2003. godine, da bi 2004. godine postao ministar finansija u sazivu vlade Vojislava Koštunice gde se zadržao do novembra 2006. godine. 2007. godine on postaje ministar izmišljenog za njega Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Tim potezom je anulirana uloga Ministarstva finansija (kao jednog od ključnih u svakoj državi), jer se ne pita ništa. Simpatična i blagoglagoljiva Diana Dragutinović samo figurira kao ministarka u tom ministarstvu. Zadatak Dinkića na ovoj poziciji je da do kraja satre srpski narod i srpsku privredu prodavanjem još nekoliko strateških kompanija, kao i da ovu zemlju regionalizuje, što bi drugim rečima moglo da se nazove separatizmom i mislim da će to biti njegov glavni cilj do kraja mandata 2012. godine, tj. cilj nalogodavaca za koje radi, kada će ova Vlada i pripremiti novi Ustav. 2008. godine on postaje potpredsednik trenutnog saziva Vlade na čelu sa unjkavim Mirkom Cvetkovićem, čime mu se automatski obnavlja i mandat ministra u već pomenutom izmišljenom ministarstvu.

Prvi pogled na korice knjige stvara jedan mučan osećaj. Zapravo na naslovnoj strani se nalazi prikaz Obreda žrtvovanja prvorođenčadi Molohu. Krajnje odvratno. Knjiga je prvi put izdata 1994. godine, da bi do 1996. godine doživela ukupno 4 izdanja. Logično, izdavač je firma Predraga Markovića Stubovi kulture; koji je i urednik knjige; kao i predsednik Političkog saveta G17+, kada je ova tzv. nevladina organizacija prerasla u ono što je i bila, tj. u političku stranku; kao i bivši predsednik Skupštine Srbije u sazivu Vlade Vojislava Koštunice.

Recenzenti ove knjige su Ljubomir Madžar (jedan od osnivača tzv. ekspertske mreže G17+ i prvi predsednik njihove Skupštine), Stojan Babić  i Mihail Arandarenko (obojica su profesori na Ekonomskom fakultetu u Beogradu).

U ovoj knjizi, Mlađan Dinkić "otvara" oči čitaocima senzacionalistčkim načinom pripovedanja o tome na koje je sve načine srpsku privredu uništio Slobodan Milošević sa svojim poslušnicima. Stoga, to jeste zanimljivo štivo za pročitati, ako izuzmemo pretencioznost autora. Međutim, suštinski posmatrano, ja ne vidim nikakvu razliku između onoga što je radio Milošević i ovoga što radi Dinkić već skoro punih 10 godina. Odnosno, preciznije rečeno, onoga što su radili komunisti koji su se kobajagi povampirili u socijaliste i ovoga što rade tzv. demokrate.

Da bih pokušala da dočaram oko čega se "vrti" ova knjiga preneću vam u celini deo koji se klasifikuje pod radnim nazivom Umesto uvoda, a što je u stvari dijalog između Monteskjea i Makijavelija na temu Demokratije i despotizma. Izgleda da se Dinkić krio iza Monteskjea, dok je u stvari Makijaveli i da je ovo njegov politički testament. Boldiranim crvenim slovima su istaknuti delovi koje je i sam Mlađan Dinkić boldirao u svojoj knjizi. Uživajte u pažljivom čitanju!

Demokratija i despotizam

Makijaveli: Dogod ljudi budu takvi kakvi su, despotizam je za njih jedini lek. Zlo je u ljudima jače od dobrog i nema među njima njednog koji ne bi bio tlačitelj samo kad bi mogao. Svi, ali gotovo svi, spremni su da zarad svojih interesa žrtvuju tuđa prava. Zato se nasiljem i strahovladom postižu mnogo bolji rezultati nego akademskim raspravama.

Monteskje: A jeste li sigurni da zemlje ne bi napredovale i bez uzurpatorskog i ubilačkog čina njihovih vladara? Kuda vodi Vaša tvrdnja da se može izdati kada je to potrebno, i ubiti, kada je to neophodno? Naravno, u Vašem sistemu ta pravila važe samo za vladaoce.  Ali, kako možete da dozvoljavate vladaocu ono što zabranjujete njegovom podaniku? I zar Vi zaista verujete da će podanik poštovati zakone kada zna da ih onaj koji mu ih je dao, sam krši? Mislite da će se on ustezati da isto tako krene putem nasilja i prevare, kad vidi da nime idu oni koji su zaduženi da ga vode? Svaka politička dvoličnost rađa društvenu dvoličnost. Svaka beskrupuloznost gore ozakonjuje i beskrupuloznost dole. Savremeni političar koji bi se poveo Vašim učenjem, ne bi ostao ni godinu dana na vlasti. 

Makijaveli: Mislite?

Monteskje:  U sadašnjem načinu života despotizam je, jednostavno, nemoguć.

Makijaveli:  Ne mogu da se načudim koliko iluzija o savršenosti demokratskog sistema mogu imati najveći umovi. Vaš sistem funkcioniše jedino na nivou teorije. U praksi je apsolutno neodrživ. Kada se ljudi zasite idejama i plamom revolucije, neminovno dolazi do hlađenja, razočaranja i do političke ravnodušnosti, a onda lični interes postaje jedina pokretačka snaga i nema drugog kulta, osim kulta zlata. Tada dolazi do neobuzdanih ambicija, mržnje, nesloge, dubokih unutrašnjih protivurečnosti, korupcija se uvlači u sve pore života i moral više praktično ne postoji, osim u kaznenom zakoniku.

Monteskje: Demokratsko društvo ne može opstati bez snage vrline. Ako je vlast nema, narod ima puno pravo da je opozove.

Makijaveli: To pravo razorno deluje na stabilnost države. Jer ako vlast, da bi opstala, treba da zadovolji interese svih, ona više nije u stanju da zaštiti interes države kao celine.

Monteskje: Ali, kako Vi mislite da zavedete despotizam kod naroda koji ima svoje predstavnike u svim državnim telima? Počev od Narodne skupštine čiji je rad izložen očima javnosti? U društvu gde postoji štampa, koja osvetljava i najskrivenija područja vlasti, ukazuje na zloupotrebu i samovolju pojedinaca, koja o svemu izriče svoj sud.

Makijaveli: Vi na despotizam gledate kao na već odavno prevaziđeni oblik orijentalne monarhije, a ja mislim da novo društvo traži samo nove pristupe i da bi se danas vladalo na apsolutistički način nije neophodno odsecati glave neprijateljima ili oduzimati podanicima njihova dobra. Te stvari mogu igrati tek drugorazrednu ulogu. Danas se više ne radi o tome da se ljudi pobede, nego razoružaju. A glavna tajna razoružanja sračunata je na spremnost ljudi da se zadovolje rečima. Dakle, treba ustanoviti formalne institucije koje savršeno odgovaraju isto tako formalnim raspravama i idejama, zatim omiliti ljudima slobodoumnu frazeologiju, a onda ih time toliko zaštiti da ime se na kraju sve to zgadi i da se od svega dobro umore. Mnogo se govori o snazi javnog mnenja, ali ja Vas uveravam da od njega možete dobidi štogod hoćete, smao ako dobro poznajete skrivene delokruge moći.

Dakle, da vidimo koji su uslovi neophodni da bi vladalac mogao da uspostavi apsolutističku vlast. Pre svega, moda da uništi partije, da rasturi kolektivne snage, a zatim da onemogući javno ispoljavanje bilo kakve individualne inicijative. To dovodi do potpunog sivila i jednoobraznosti i ruke same potonu u lance.

Monteskje: Ali tako nešto je gotovo nezamislivo u savremenim političkim zajednicama.

Makijaveli: Pretpostavimo da je izvršen državni udar i da su mene doveli na vlast. Odmah unosim u Ustav dva ključna prava. Prvo, da za spas naroda mogu da zavedem ratno stanje. Ja sam, naravno, vođa armije, sve odbrambene snage zemlje su u mojim rukama. A zatim ću izdati i nekoliko dekreta koji će jednim potezom ukinuti sve slobode i prava čija bi primena mogla biti opasna.

Monteskje: Samo, ne verujem da će narod dugo ćutati i da se neće pobuniti kad se suoči sa Vašim dekretima kojima ga lišavate svih prava. 

Makijaveli: Neće. Siti su buna, žude za mirom. A ja ću im odmah svečano obećati da će im ukinute slobode biti vraćene, čim zemlja dođe u stanje reda i mira.

Uostalom, zar Vi zaista verujete da su ljudi toliko željni slobode? Uzmite bilo kog pojedinca iz te narodne mase, koja živi isključivo u uskom krugu sebičnosti i svojih materijalnih interesa, i pitajte ga šta o tome misli, pa ćete gotovo uvek dobiti isti odgovor: "Šta me se tiče politika? Šta ja imam od slobode? Zar vlast nije uvek ista?"

Osim toga, narod je uvek gajio neku čudnu ljubav prema ličnostima izuzetne snage, pa i njihova najsurovija dela, kad su efektno izvedena, uvek prekriva val obožavanja koji potire sva negodovanja. Evo, ja ću od svog naroda tražiti čak i naknadnu saglasnost sa mojim državnim udarom. Reći ću im: "Kola su bila krenula nizbrdo. Sada su zaustavljena. Slobodni ste da me svojim glasom sada podržite ili kaznite." Podržaće me jednoglasno. 

Monteskje: Neće. Oni će svoj spas potražiti u demokratskim institucijama, a ne u Vama.

Makijaveli: Što se tiče demokratskih institucija, neću ih ukidati. Samo ću jednu po jednu dotaći gotovo nevidljivim pokretom ruke, tek toliko da im poremetim mehanizam.

Monteskje: Ali, danas postoji štampa. I neki pametni ljudi koji za nju pišu znaju da razlikuju privid od stvarnosti. Dakle, šta ćete tu preduzeti? Zabranićete listove koji ne odobravaju Vašu politiku?

Makijaveli: Ne, javnost je na to veoma osetljiva, a nju je opasno otvoreno izazivati. Samo ću doneti dekret po kome ubuduće neće izalizi nijedan list bez saglasnosti Vlade.

Monteskje: Ako ne mogu da Vas napadaju u Vašoj zemlji, činiće to napolju. Objavljivaće u stranim novinama ono što ne smeju ovde. Inostranu štampu, ipak, ne možete ućutkati.

Makijaveli: Ali mogu sprečiti njen prodor u moju zemlju.

Monteskje: U tom slučaju, ne preostaje Vam drugo nego da od svoje zemlje napravite ostrvo na kome se neće znati ništa od onog što se u svetu zbiva.

Makijaveli: Najvažnije je da mir u zemlji ne bude ničim narušen. Naravno, ja nipošto ne smem smetnuti sa uma da dobar deo javnog mnenja neće biti zainteresovan za novine koje suviše otvoreno brane moju politiku. Zato ću listove podeliti u nekoliko grupa. U prvoj će biti zvaničen vladine novine od kojih ne očekujem bogznakakav uticaj na javno mnenje. U drugoj će već biti nekoliko listova koji će imati poluzvaničan karakter i zastupati različitia opredeljenja. Naravno, i u njima ću imati svoje ljude. To je samo stvar dobre organizacije. Za celu izdavačku delatnost postojaće jedno vrhovno telo odakle će dolaziti sve inicijative i sva upozorenja. A postojaće čak i listovi koji će me napadati. Osnovna načela mog sistema ni u njima neće biti dovedena u pitanje, odnosno njihova kritičnost kretaće se u dozvoljenim granicama.

Monteskje:  I kakva će biti njihova svrha?

Makijaveli: Dovoljno je značajno već i to što će narod moći da kaže: "Pa vidite da smo slobodni, u ovom režimu se o svemu može otvoreno govoriti." Čak ni neprijatelji sistema neće moći da tome ne odaju priznanje.

Preko štampe treba stvoriti utisak da je Vlada zaokupljena mnogobrojnim problemima i da je u neprekidnoj, skoro grozničavoj aktivnosti. U stvari, Vlada treba stalno da privlači pažnju javnosti nekim novinama, iznenađenjima i neočekivanim obrtima. I zato ću narediti da se u oblasti industrije, trgovine, umetnosti i obrazovanja izrade raznovrsni novi projekti i planovi, zatim da se vrši njihova dorada i prerada, da bi se odmah zatim pokušalo sa novim kombinacijama, integracijama i amelioracijama - čija će gromoglasna jeka nadjačati sve drugo. Određenom broju listova staviću u dužnost da za greške u svetskoj politici okrive sve druge zemlje osim moje; tražiću da dobar deo njihovih komentara bude odjek na stranu štampu odakle ću prenositi članke, lažne ili prave - svejedno, čija će sadržina predstavljati nedvosmisleno priznanje mojoj politici.

Bilo da ja govorim, bilo da to čine moji najviši predstavnici ili moji ljudi od pera, uvek će se isticati veličina moje zemlje, njen napredak, značaj njene misije i njenih opredeljenja, a posebno će se skretati pažnja na velika načela ljudskih prava! 

Monteskje: Dakle, ugušili ste sve druge glasove osim svog. Svako javno ispoljavanje drugačijeg mišljenja praktično ne postoji. Ne čini li Vam se da to stvara odličan teren za nicanje tajnih organizacija?

Makijaveli:  Šaljem u progonstvo sve one za koje se pretpostavlja da bi mogli osnovati tajnu organizaciju. Ostali će živeti u stalnom strahu da se i njima isto može dogoditi.

Onaj ko ugrožava postojeći politički sistem isti je takav zločinac kao i onaj ko ugrožava nečiji život. Sa političkih prestupnika treba skinuti oreol časti i staviti ih na optuženičku klupu zajedno sa lopovima i ubicama. To je jedini način da se i javnost prema njima počne odnositi sa istim gnušanjem.

Monteskje: Nije dovoljno ustanoviti stroge kazne, treba naći i sudije koje će pristati da ih izriču, u tome je problem.

Makijaveli: Nema problema. Izvršiću i u sudstvu, ako i u svemu drugom, neophodna prestrojavanja. Zašto me tako gledate? Ja se oslanjam na ono na šta se danas svaki prosvećeni vladalac oslanja: na pravo.

Monteskje: Pravo jačeg.

Makijaveli: Pravo kome se pokoravaš uvek je pravo jačeg. Do mira se može doći samo upotrebom sile. Mir mora da plati određeni broj žrtvava i on će to platiti.

Monteskje: I tako ćete onemogućiti sve tajne organizacije?

Makijaveli: Ne unosite zabunu. Zabranjene će biti samo one tajne organizacije čija delovanja izmiču kontroli Vlade. A one čija obaveštenost može da bude od značaja, neće biti ukidane. Takve tajne organizacije predstavljaće neku vrstu aneksa moje policije. Policija će u mojoj zemlji biti tako razgranata da će praktično uvek jedna polovina ljudi imati uvid u delovanje druge polovine.

Monteskje: Služba Vaše unutrašnje bezbednosti je fenomenalna. Ali, zanimljivo je da Vi uvek i u svemu računate na poverenje naroda. Pitam se kako ćete proći sa tim poverenjem kad bude trebalo izvršiti izbore državnih funkcionera?

Makijaveli: Njihovo naimenovanje vrši Vlada.

Monteskje: I narodne poslanike ćete takođe Vi naimenovati?

Makijevali: Dobro znate da je to nemoguće.

Monteskje: Ali ako pustite da se njihov izbor slobodno odvija, u Skupštinu lako mogu ući i oni koji su neprijateljski raspoloženi prema Vama.

Makijaveli: Uopšte mi ne pada na pamet da dozvolim da se njihov izbor slobodno odvija. Kandidati mogu očekivati uspeh na izborima ako se unapred odluče da budu u mojoj službi. Meni je narod poverio da upravljam zemljom i ja sam njegov jedini pravni zastupnik. Ono što ja hoću i narod hoće; ono što ja činim i narod čini. Dobro usmereni birači uvek znaju za koga treba da glasaju.

Monteskje: Bilo bi pravo čudo kad bi u Vašem sistemu nikli sposobni i talentovani ljudi. 

Makijaveli:  Sistemu su manje potrebni talentovani, a više privrženi ljudi. Sistem se oslanja, pre svega, na radnike i vojnike.

Monteskje: Samo, Vi se ipak morate suočiti i sa nečim što do sada još niste dotakli: sa Crkvom, Univerzitetom, Akademijama... Evo, recimo, ako vladate katoličkom nacijom, i imate kler protiv sebe, propašćete kad-tad čak i da je ceo narod uz Vas. 

Makijaveli: A zašto da imam kler protiv sebe? U svim vremenima kler je predstavljao prirodan oslonac apsolutističke vlasti. Nećete mi, valjda, reći da u njima vidite pobornike slobode? 

Monteskje: A Univerzitet? 

Makijaveli: Što se Univerziteta tiče, sadašnje stanje je potpuno zadovoljavajuće. Univerzitet je izgubio autonomiju koju je nekada imao i sada još samo predstavlja neku vrstu servisa za obuku kadrova potrebnih državi. Rektore, kao i članove nastavnikčkih veća, postavlja Vlada, oni od nje zavise i to je dovoljno.

Jedino ću zahtevati da generacije rođene pod mojom upravom budu odgajane u duhu poštovanja mog sistema i ljubavi prema vladaocu. I zato će istorija moje vladavine biti predavana u školama još za mog života. 

Monteskje: Ostaje Vam sada da rešite i nateži od svih problema. Problem Vaših finansija. Jer čak i po cenu da se odreknete svakog luksuza, Vaš ogroman aparat vlasti toliko košta... 

Makijaveli: Uopšte mi ne pada na pamet da se odreknem luksuza.

Monteskje: Uvereni ste da su ljudi ravnodušni prema slobodi, ali oni to sigurno nisu kad je reč o njihovom materijalnom interesu. Kad su finansije u pitanju, Vaša Vlada tu ne može nikoga da prevari. Ceo složeni finansijski sistem počiva na dvema krajnje jednostavnim operacijama: prihodu i rashodu. Ravnoteža između dveju stavki postiže se pomoću državnog budžeta koji se na kraju svake godine objavljuje i izglasava, posle čega ima snagu zakona koga se morate i Vi držati. Na žalosti, Vaš način vladavine neumitno će proizvoditi višak rashoda nad prihodima...

Makijaveli:  A zar Vlada nema pravo da otvori dopunske ili specijalne kredite?

Monteskje: Jedino ako postoji novčano pokriće po već donetom zakonu skupštinskog veća. Ono mora da posreduje svojim odobrenjem.

Makijaveli: Nek' posreduje posle, kad je novac uložen.

Monteskje:  Novac ne može biti uložen bez njihovog posredovanja.

Makijaveli:  Očigledno je da je, posle političkog državnog udara, neizbežan i finansijski državni udar. Dakle, u slučaju kada je to potrebno donosim posebnu naredbu o budžetu, otvaram na svoju odgovornost neophodne kredite i dajem Državnom savetu da ih potvrdi.

Monteskje: A kasa prazna.

Makijaveli:  Onda ću uraditi ono što rade i sve druge Vlade. Pozajmiću. 

Monteskje:  A odakle mislite da vratite taj dug?

Makijaveli: A zašto biste Vi hteli da ga vratim?

Monteskje: Na žalost, doći će čas kad ćete to morati da uradite. I eto na čemu će se konačno slomiti sistem Vaše vlasti.

Makijaveli: Varate se. Sve počiva na temelju uspeha kod naroda. A i u toj finansijskoj zavrzlami ima izraza i fraza koje pozitivno deluju na narod, koje ga umiruju i ulivaju mu poverenje. Npr., kada se prekorače granice budžeta i ad treba pripremiti javnost na razočaranje, onda se znatno ranije u nekom izveštaju kaže narodu: "Sledeće godine treba očekivati toliko i toliko prekoračenje." Ako se dogodi da prekoračenje ispadne manje od predviđenog, onda je to pravi trijumf! Ako ispadne veće, onda kažete: "Deficit je veći no što se mislilo, ali se prošle godine popeo na cifru koja premašuje sadašnju, tako da je uopšte uzevši situacija sada bolja. Pogotovo kad se uzme u obzir da su ovog puta okolnosti izuzetno teške. Međutim, već sledeće godine uvećavanjem dohotka doći ćemo do željene ravnoteže, dug će biti smanjen i, samo ako ne bude nekih vanrednih okolnosti, naša finansijska situacija će se konačno stabilizovati". I možete to nraodu ponavljati koliko god hoćete, do iznemoglosti, a da on ne izgubi poverenje. Jer mom narodu je dobro. Stekao je mir, a zemlja - slobodu, dostojanstvo i snagu.

Osim toga, činim sve što mogu za poboljšanje života radničke klase. Trudim se da im obezbedim posao. Oslobađam zakonskih propisa dobar deo zanatskih delatnosti. Mesari, pekari i komedijanti su slobodni.

Monteskje: U kom smislu slobodni?

Makijaveli: Slobodni da peku hleb, prodaju meso i zabavljaju narod. Potrošačka strast raste iz dana u dan. Čulna pohlepa, takođe. To treba iskoristiti. Ugušiću političke strasti raspirujući gramzivost i ambiciju. Oni koji budu odoleli novcu, neće priznanjima; oni koji budu odoleli priznanjima, neće novcu. A javno mnenje, kada bude videlo da padaju i oni koji su važili za najčasnije, od svega će dići ruke. A i zašto da se bune? Ja ću progoniti samo one koji diraju u politiku. Svim ostalim porocima gledaću kroz prste.

Monteskje: Dakle, pošto ste uništili političku svest, pozabavićete se i uništenjem moralne svesti. Vaše namere su sada savršeno jasne.

Makijaveli: Moje namere neće nikada biti do kraja jasne, čak ni mojim najbližim saradnicima. Nikad neću raditi ono što kažem i nikada neću kazati ono što radim. A kakvu samo moć daje vladaru ta tajanstvenost kada se spoji sa snagom njegovog delovanja. Okružuje me kult obožavanja.

I tako ću vladati deset godina ništa ne menjajući, jer teški poklopac mora pritiskati grudi mog naroda sve dotle dok proces previranja ne bude konačno završen. A onda ću moći da popustim opruge i vratim neke slobode.

Monteskje: A Vaš narod će Vam tada reći: "Ne treba nam od Vas ništa. Uzećemo sami ono što nam pripada". 

Makijaveli:  Neće. Cilj je postignut, ljudi su razoružani, dovedeni su do potpune nezainteresovanosti. za ideje i načela revolucije. Osim toga, oko mene će već biti čitava škola političara koji su naučili da misle samo na moj način. Mogu da se kladim da će se na najmanji zvuk slobode tako uplašiti, preklinjaće me da u ime spasa države preduzmem nešto protiv toga.

Monteskje: A zar Vi ne shvatate da čitava Vaša doktrina počiva na tome što u narodu gledate samo ravnodušne posmatrače i zaplašene žrtve, a ne vidite žive ljude, ljude koji misle svojom glavom, ljude koji imaju svoju želje, svoje potrebe, svoje moralne vrednosti, a iznad svega, sposobnost i snagu da otkriju i osujete svaku igru koja se igra protiv njihovog zdravog razuma. Ljudi će se uvek boriti za ljudskost. Protiv manipulisanja. Protiv laži o nužnostima. Protiv progona u ime slobode i neslobode u ime očuvanja mira. Neuomorno i uprkos svemu.

Makijaveli: Pa makar to bila i dobrovoljna zaludnost ili izazov beznađu? Zar ne, poštovani Monteskje?

*   *   *

Srpski Davos 2010