"Izvini, brate, greška!" je rekao razbojnik sa pištoljem u ruci, kada je prišao mladiću koga je prethodno izrešetao sa 2 metka u stomak i ruku, a ukupno je ispalio 4 metka, u petak 26. februara ove godine u beogradskom naselju Medaković. Zatim je razbojnik i ubica u najavi, krenuo verovatno da ga "overi" u glavu i video da on nije taj koga treba da spuca do kraja, pa se čak i izvinio, što je naročito "srceparajuće". Ovaj nesrećni mladić se na veliku sreću oporavlja od povreda u Urgentnom centru.
Horor, sine, horor! Srbija, tebra, Srbija!
Zanimljivo je da se tim povodom oglasila i policija koja je dala savet i skrenula pažnju stanovnicima Srbije da treba da paze od koga kupuju polovna kola. Jer, ovo se desilo zbog toga što je ovaj mladić kupio kola, od onoga koga su hteli da roknu. Ma, nije valjda? Da li mi treba da radimo posao policije? Da, naravno. Mi treba da napravimo kompletan psihološki profil prodavca (kradenog) polovnog automobila, kako bi bili sigurni da je to neka poštenjačina, a ne neki prevejani dripac zbog koga sutra može crna zemlja da nas pokrije. Drugim rečima, mi treba da budemo profajleri i isledne sudije! Treba da krenemo da zvonimo od vrata do vrata, sa blokčetom i olovkom u ruci (bez naloga za pretres), i od komšiluka da prikupljamo podatke o navikama, ponašanju, itd. prodavca, da bi upotpunili statističku sliku, pre donošenja bilo kakve odluke. 'Alo panduri, vi se finansirate iz budžeta, a poreski obveznici pune taj isti budžet. A da vi radite svoj posao za promenu?!
Meni se na ovu priču prirodno nadovezuju film Branka Schmidta Metastaze koji je ovogodišnje pobednik 38. FEST-a. Ovaj film obavezno pogledajte (ukoliko već niste)!!!
Sunday 28 February 2010
Monday 22 February 2010
Predrag (WHO Novartis Mišković) Kon
25. jul 2009. U toku velikog pandemijskog talasa na jesen i zimu očekuje se, na osnovu do sada registrovanih karakteristika virusa A H1N1, da će u Srbiji od novog gripa oboleti dva do tri miliona ljudi, najavio je juče epidemiolog dr Predrag Kon. On je objasnio da će primarna zdravstvena zaštita zbrinuti od 1,9 do 2,3 miliona obolelih, dok će između 100.000 i 200.000 ljudi sa umerenom kliničkom slikom biti smešteno u bolnicu radi lečenja.
Izvor i cela vest: U Srbiji do tri miliona obolelih od novog gripa
---------------------------------------------------------------------------
14. novembar 2009. Potpisan ugovor o nabavci vakcine
...Farmaceutska kuća "Novartis" koju zastupa "Jugohemija" i koja je jedina na tenderu imala kompletnu dokumentaciju, ponudila je vakcinu protiv virusa H1N1 po ceni od 799 dinara, odnosno osam evra po dozi...
---------------------------------------------------------------------------28. decembar 2009. "Ako se do kraja januara ne vakciniše više od milion ljudi, podneću ostavku", kaže za "Novosti" epidemiolog Predrag Kon.
.
.
.
Tek pelcovanjem bar 500.000 ljudi do polovine januara, i još toliko do kraja meseca, može da se ublaži veliki talas gripa. Vakcinu je dosad primilo više od 50.000 ljudi, uglavnom hroničnih bolesnika.
.
.
.
"To je moja moralna odgovornost. I oni koji su otvoreno vodili antikampanju protiv vakcinacije trebalo bi da preispitaju svoju odgovornost. Jer, pozivati ljude u vreme vanredne epidemiološke situacije da se ne vakcinišu na samoj je granici krivične odgovornosti. To treba razmotriti na više nivoa, prvenstveno na Sudu časti“, objašnjava Kon.
.
.
.
Ako nema masovne vakcinacije, strahuje Kon, imaćemo prirodnu selekciju i visoku smrtnost, koju vakcinacijom možemo da izbegnemo.
Izvor i cela vest: Kon: Milion vakcina ili ostavka
---------------------------------------------------------------------------
13 januar 2010. Najava moje ostavke u slučaju da se ne vakciniše milion građana bila je moralni čin, ali je Radna grupa bez razmatranja odbacila takvu mogućnost, što sam prihvatio. Smatram da to ne bi bilo odgovorno u ovakvoj situaciji, ističe za Danas epidemiolog Predrag Kon, šef Radne grupe za praćenje pandemije.
Izvor i cela vest: KON: Neću dati ostavku
---------------------------------------------------------------------------
27. januar 2010. SZO brani opravdanost odluke o proglašenju pandemije
---------------------------------------------------------------------------
2. februar 2010. U Srbiji vakcinisano 149.383 osoba
---------------------------------------------------------------------------
3. februar 2010. Virus H1N1 u sezonskoj vakcini
---------------------------------------------------------------------------
20. februar 2010. Svinjski grip: Bacamo 600.000 vakcina! "Ne mogu da vam kažem gde će završiti vakcine koje se ne upotrebe, niti ko će snositi troškove njihovog odlaganja i uništavanja" - dr Vladimir Petrović, epidemiolog
...U Srbiji ne postoji postrojenje za uništavanje farmaceutskog otpada, pa se zato taj otpad izvozi u inostranstvo i tamo uništava...
---------------------------------------------------------------------------
(1) Cena doze = 8 evra
(2) Aproksimativna škart količina = 600.000 doza
(3) = (1) x (2) = Bačenih para = 4.800.000,00 evra
(4) Troškovi uništavanja = nepoznata X
(5) Ukupni troškovi = (3) x (4) = nepoznata Y = više od 4.800.000,00 evra bačenih para poreskih obveznika
---------------------------------------------------------------------------
Tautologija tj. logika
Prvi iskaz (p): Ako se do kraja januara ne vakciniše milion ljudi, podneću ostavku.
Drugi iskaz (q): To je moja moralna odgovornost.
Samo pod pretpostavkom da su obe izjave istinite, to može da rezultira davanjem ostavke, a to se nije desilo.
U bilo kom drugom slučaju, bez obzira da li je prvi ili drugi iskaz netačan ili tačan, to rezultira ishodom da ostavke nema.
Matematičko objašnjenje: Konjunkcija dva iskaza p i q označava se sa p^q i tačna je samo ukoliko su oba iskaza koji je sačinjavaju tačna; dok je u protivnom netačna.
---------------------------------------------------------------------------
Addendum
26 January 2010 Novartis says swine flu vaccine boosts profit
Novartis izjavljuje da je vakcina protiv svinjskog gripa "podigla" profit
Sunday 14 February 2010
Lizing je "pušing"
Freeze! I'm Ma Baker - put your hands in the air, gimme all your money!
Boney M - Ma Baker
Ovih dana potegla sa priča koju je smislio, a ko drugi nego, "genijalni" Mlađan Dinkić, a tiče se uzajmljivanja (lizinga) nekretnina. Naravno, sad će brzometno da izmene Zakon o finansijskom lizingu i da ubace priču o nepokretnoj imovini. Ja bih jako volela da ovo sranje ne prođe, ali bojim se da hoće.
Prvi nonsens koji se sreće je da lizing predstavlja prodaju nečega nekome. Greška i laž. Lizing je IZNAJMLJIVANJE za (novčanu) naknadu nečega nekome. Vlasništvo je uvek i samo u posedu davaoca lizinga (banke), a onaj ko ga prima je korisnik lizinga (budući iznajmljivač stana) - do otplate poslednje rate.
Kupovinu stana na lizing ne bih preporučila nikome, jer je to jednako (finansijskom) samoubistvu, a ni kupovina na kredit nije bolja solucija po sadašnjim kamatnim stopama i u državi u kojoj ne znate da li će sutra da vam uruče u ruke radnu knjižicu.
Ključna razlika između kupovine (u ovom slučaju) nepokretnosti na kredit u odnosu na lizing je što ulaskom u kreditni aranžman, kupac potpisivanjem Ugovora o kreditiranju kupovine nekretnine postaje - vlasnik. Zaloga ili hipoteka je najčešće na toj istoj nekretnini, ali može biti i na nekoj drugoj. U slučaju da kupac nema više sredstava da otplaćuje kredit, onda je redosled dešavanja sledeći:
- banka (tj. službenik) na sve moguće načine pokušava da postigne (usmeni) dogovor sa klijentom oko roka kada će on opet biti solventan (platežno sposoban) da nastavi sa otplatama rata;
- ukoliko klijent "probije" taj rok, banka mu upućuje pismenu opomenu, nakon čega se oni sastaju da bi pokušali da reše problem, odnosno da bi banka pismenim putem obavezala klijenta da potpiše saglasnost o nekoj budućoj dinamici otplata rata;
- kad i to bućne u vodu, nastaje najteža situacija (i za kupca a pogotovo) za banku kojoj uopšte nije u interesu da aktivira hipoteku, jer je banka na čistom gubitku (proces je spor, postoje troškovi razni...); a banku zanima samo (brz) cash koji će ponovo da "utapa" u kredite i da prihoduje na (preskupim) kamatama;
- banka pokreće utuženje dužnika pred sudom koji je nadležan (to piše u Ugovoru o kreditiranju);
- pa onda sud treba da donese rešenje (ne lipši magarče do zelene trave), na osnovu koga se pokreće izvršni postupak;
- sud je taj koji donosi rešenje o vrednosti nekretnine pod hipotekom, a ovlašćeni sudski veštak vrednuje tj. vrši procenu prema tržišnoj vrednosti;
- konačno, tek onda se i oglašava prodaja nekretnine, u javnim glasilima i na oglasnoj tabli suda;
- kada se nekretnina proda, moraju da se namire troškovi prodaje tj. spora (ovde odlazi obično trećina novca od prodaje), dug banci, pa na kraju, šta i ako preostane ide klijentu tj. kupcu tj. dužniku.
Super, nemaš da platiš ratu zakupa (lizinga), ćao, noga u dupe, marš napolje!!!
Razmišljajte ovako. Ovo je aproksimativna računica. Ugovarate sledeći aranžman sa bankom. Sada nema šanse da kupite / iznajmite (tj. lizingujete) gajbu ispod 1.500 evra / 1 kvm2 na iole civilizovanijoj lokaciji u Beogradu. Treba vam 60 kvm2. Dakle, potrebno vam je 90.000 evra za kupovinu stana. Morate da spremite minimum 10% za učešće, a može i bez učešća, pa ćete i učešće da otplaćujete sa kamatom. Uzimate kredit na 30 godina, po promenljivoj kamatnoj stopi od 8% godišnje. Juhu, vaša mesečna rata za narednih 360 meseci je 594.35 evra mesečno (to sve pod pretpostavkom da zarađujete duplo više od toga, i to ne u dinarima, što je SF). To znači da vi banci sa poslednjom isplaćenom ratom dajete ukupuno 213.965,75 evra. Banka je na ime kamate za 30 godina zaradila, tj. vi ste joj poklonili 132.965,75 evra.
- Šta ako u međuvremenu cena nekretnina drastično padne, kao što se npr. desilo u Mađarskoj, u Budimpešti [link1] [link2] [link3]?
- Šta ako, a biće i to u ne tako dalekoj budućnosti, vrednost EURIBOR-a (cena kapitala po kojoj se poslovne banke zadužuju, a koja je osnovica za formiranje promenljive kamatne stope) koji je danas na najnižoj tački od uvođenja evra - počne da raste (pa dostigne ponove svoje dosadašnje istorijske maksimume)?
Koji god aranžman da potpisujete sa bankom, pročitajte 10 puta, pre nego što potpišete bilo šta, jer posle nema kajanja. I posavetujte se sa osobom (koja ima 3 čiste o tome a) u koju imate poverenja (a to nisu bankarski službenici, jer oni rade za kapitalistu). Otvorite oči kod onih sitnih napomena u dnu stranica Ugovora, jer ne dele lupe sa hemijskom olovkom, a obično tamo stoje penali po vas.
P. S. Srećan vam sv. Trifun!
Saturday 13 February 2010
Strancima odgovara Srbija kao "banana ekonomija"
O ekonomskoj krizi, lošoj privatizaciji i „socijalno odgovornoj“ vladi za NT govori dr Danijel Cvjetićanin
Priča o socijalno odgovornoj vladi, u to više niko valjda ne sumnja, bila je smišljena izborna prevara. Ko, makar sasvim površno, poznaje mehanizme tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama, zna da je rezultat tranzicije produbljivanje socijalnih razlika i zaoštravanje socijalnih napetosti.
Ovo važi čak i u slučajevima uspešnih tranzicija, onih u kojima su privrede uspele da postanu efikasnije i konkurentnije, a kamoli u slučaju Srbije, čija je privreda zabeležila pad na rang-listi konkurentnosti i koja se usmerila na model zaduživanja, prodaje resursa i prekomerne potrošnje. Uostalom, zar bi u svetu neko rušio socijalizam zato da bi se uspostavio poredak sa većom socijalnom pravdom i ravnomernijom raspodelom? Istina je da su sa tom iluzijom mnoge zemlje ušle u tranziciju, ali je period otrežnjenja u njima bio relativno kratak. I bolan – kaže u intervjuu za Nedeljni telegraf dr Danijel Cvjetićanin, profesor na Univerzitetu „Singidunum“.
Kakvi su socijalni rezultati vlade Mirka Cvetkovića?
- Moglo bi se reći da su socijalni rezultati ove vlade katastrofalni, ako se ima u vidu stepen osiromašenja najširih slojeva stanovništva, povećanje nezaposlenosti, destrukcija sistema zaštite zdravlja i obrazovanja, kriminalizacija društva, bujanje korupcije i slično. Ali oni koji su ozbiljnije pratili predizborne aktivnosti stranaka, a naročito stvaranje posleizborne koalicije, pod uticajem evroatlantskih kontrolora, očekivali su ovakav ishod.
U Srbiji se trenutno odvijaju na desetine štrajkova. Zašto?
- I naši ljudi su, kao i drugi u socijalističkom svetu, imali iluzije o lagodnom životu u kapitalizmu. Zaboravljali su da kapitalističke zemlje nisu samo SAD, Kanada, Britanija, Nemačka i Francuska, nego i Kolumbija, Panama, Venecuela, Nikaragva... Blistavi i šareni izlozi tršćanskih i frankfurtskih robnih kuća i šoping centara imali su magnetsku privlačnost. Oduševljeni gastarbajteri i turisti iz socijalističkih zemalja jedva su čekali da se ta raskoš i mogućnost potrošačkog izbora doseli i kod njih. I dočekali su!
Podrazumevali su, međutim, da u bogatom društvu mora da postoji isto tako dobra zdravstvena zaštita, sigurnost radnog mesta i dostupnost obrazovanja za sve. U tome su se prevarili. Kao i u verovanju da privatna svojina i slobodno preduzetništvo, zajedno sa konkurencijom, sami po sebi obezbeđuju pravedno nagrađivanje onih koji najviše doprinose proizvodnji i efikasnosti. Ove su se iluzije, naročito u Srbiji, ali i drugde, brzo izgubile.
U procesu privatizacije firme su postajale jeftin plen gramzivih tranzicionih dobitnika, zatim su očerupane, a često, tako očerupane, vraćene državi i njenim agencijama, koje su i same bile saučesnici u grandioznom pljačkaškom pohodu. Očajni radnici su ostajali na ulici. Vlasnici su ih podsticali da se obrate za pomoć državi, ne bi li i sami od „državne pomoći“ ućarili još više. Državni funkcioneri su slegali ramenima i upućivali ih da se obrate novim vlasnicima, kako je to i uobičajeno u tržišnoj privredi.
Mnogi ističu da je toliko propalih preduzeća rezultat loše privatizacije. Gde su napravljene greške?
- Istina je! Monstruozni model privatizacije doprineo je bankrotu mnogih preduzeća. Država je preuzela na sebe odgovornost da, prodajući firme, sklopi ugovore sa novim vlasnicima. To nisu bili isključivo kupoprodajni ugovori. Oni su obavezivali novog vlasnika da, zato što je preduzeće kupio po „pristupačnoj“ ceni, što će reći skoro badava, nastavi sa zatečenom delatnošću, investira u dodatnu proizvodnju, obezbedi „socijalni program“, tj. otpremnine za otpuštene radnike, ili da ne smanji broj zaposlenih još nekoliko godina. Ali niko nije mislio o tome kako će država kontrolisati vlasnika. Kao ni o tome koliko će trajati sudski spor, ukoliko se ustanovi da se ugovor ne poštuje.
Poznato je da sudski sporovi traju po nekoliko godina, a izvršenje sudskih presuda najmanje još toliko. Preduzimljivi vlasnici, zajedno sa ekspertima iz državnih institucija, izračunali su da će radnici, u tom dugom periodu, ili sami naći neko rešenje van privatizovanih fabrika, ili poumirati od gladi i nemaštine. Tako će problem nestati „sam od sebe“. A novim gazdama ostaće zemljište, ili druge nekretnine, koje će prodati po tržišnim cenama i na tome, za nekoliko godina, zaraditi desetak puta više od uloženog kapitala. Ali kada se isti scenario ponovi stotinama puta, problem prestaje da bude individualizovan i postaje socijalna „bomba“. Mi danas gledamo svojim očima kako ta bomba preti da eksplodira, sa težim ili lakšim posledicama. Novine i Javni servis pokušavaju da javnost drže nedovoljno obaveštenom o oštrini problema, ili da poplavom ostalih vesti skrenu pažnju na nešto drugo. Do sada su u tome veoma uspešni!
Šta zamerate ekonomskoj politici ove vlade?
- Neopravdano bi bilo na leđa samo ove vlade tovariti sve kritike. Jeziva privredna stvarnost, koju svako vidi, najupečatljivija je kritika njenog rada. Ne treba, međutim, zaboraviti da je samostalnost vlade u donošenju odluka veoma ograničena. Strani savetnici, koji su transmisija evroatlantskih gospodara, međunarodne institucije, MMF, SB, ambasade moćnih zapadnih zemalja – ostavljaju našoj vladi uzak prostor za donošenje odluka. Dodajte tome i uticaj stranačkih prvaka i moćnih biznismena, čije interese ova vlast takođe mora da poštuje, jer setite se samo kako je sastavljena, pa ćete videti da je Vlada Srbije samo igračka u tuđim rukama. I to gnjecava igračka bez prepoznatljive fizionomije i razvojne filozofije. Takve igračke su danas u modi – na primer Sunđer Bob i njegov drug Lignjoslav!
Kada se razmišlja o ekonomskoj politici naše vlasti, važnije je šta će reći ambasada SAD, MMF, SB ili predsednici Dinkić i Tadić, kao najistaknutiji eksponenti evroatlantskih stranaka u Srbiji. Neko će reći da su mnoge zemlje u sličnom položaju, ali meni smeta što naši prestrašeni lideri ne dozvoljavaju čak ni da se javno prepoznaju ekonomski interesi Srbije, a kamoli da se usude da se za njih i bore na međunarodnoj i domaćoj sceni. Mnogo je primera koji potvrđuju ovu žalosnu istinu. Od stravičnog zaduživanja, liberalizacije uvoza, politike „sterilizacije“ deviznih priliva po ceni od nekoliko stotina miliona evra godišnje, pa do politike deviznog kursa i prekomerne potrošnje, i javne i privatne.
Kakve sve probleme privredi generiše sama vlast?
Najveća šteta koju privredi nanosi vlast sastoji se u tome što se neprestano i preterano upliće u privredni život. Umesto da štiti osnovne institucije slobodne privrede, ugovor i svojinu, i pusti privrednike i preduzetnike da u konkurentskoj borbi reše osnovne probleme privrednog razvoja, vlast neprestano smišlja sve novije „usrećiteljske“ aktivnosti.
Naravno, uvek na račun poreskih obveznika, a često u korist svojih „najpodobnijih“ privrednika i stranačkih miljenika, koji će umeti da „ispoštuju“ ruku koja ih hrani subvencijama. Tako se širom otvaraju vrata korupciji i kriminalu, a iz privrednog života se odstranjuju svi oni koji ne žele da prihvate ovakva „pravila igre“. Zato je broj investitora u Srbiji uglavnom sveden na one koji umeju da uspostave dobre odnose sa moćnim vladajućim strankama - zaštitnicama, kao i na strane investitore, koji strogo vode računa o mogućnostima brzog „izlaska“ iz nesigurnog ambijenta.
Šta se u Srbiji promenilo da bi se ublažile posledice svetske ekonomske krize?
- Moramo imati u vidu da brojne nevolje koje su zadesile privredu Srbije – nelikvidnost, nezaposlenost, deficit u razmeni sa inostranstvom, deficit u javnoj potrošnji, relativno visoka inflacija – nisu posledice svetske ekonomske krize, nego domaće politike zaduživanja, prodaje resursa strancima i prekomerne potrošnje.
Svetska kriza je samo prikazala ove probleme u jasnijem svetlu, pošto strani kapital nije imao dovoljno snage da, u kriznim uslovima, pritiče u Srbiju istim intenzitetom kao proteklih godina. Vlada je na krizu trebalo da odgovori merama štednje, ali je ipak prevladalo mišljenje da se problem može rešavati daljim zaduživanjem. Istina je da se na taj način kolaps može odložiti, ali će zato, u budućnosti, pad biti teži.
Sadašnja vlast ne želi da o tome misli, a inostrani eksperti je uveravaju da su mnoge zemlje u svetu u takvoj situaciji više od stotinu godina, pa opet u njima stranački prvaci, latifundisti i tajkuni žive veoma lepo, a i visoki državni činovnici žive pristojno.
Istina, s vremena na vreme, razgnevljene i krajnje osiromašene mase pobesne, izvrše juriš na samoposluge, opljačkaju radnje u centru grada, ali posle nekoliko dana jake policijske i vojne snage ponovo uspostave red i sve se nastavlja po starom. Uostalom, policija i vojska jedino i služe za te svrhe, pošto kriminal, prostitucija i korupcija neometano bujaju u takvim zemljama.
Ako se, ipak, socijalne napetosti preterano povećaju, nekoliko godina diktature, uz pomoć jakih vojnih snaga iz SAD, kao i nekoliko desetina hiljada „nestalih“ i nekoliko stotina hiljada pohapšenih, naučiće „divljačko stanovništvo“ pameti i civilizovanom ponašanju. Sudeći po brzini zaduživanja i prodaje privrednih resursa, kao i po mnogim drugim ekonomskim pokazateljima, izgleda da je naša politička elita prihvatila ovakav scenario za budućnost Srbije.
Da li mislite da ekonomski model u Srbiji može da se promeni, da se pređe sa potrošnje na štednju i proizvodnju, sa uvoza na izvoz, i šta je za to potrebno?
- Čovek se uvek nada da se najgori scenario neće ostvariti. Nažalost, mala je verovatnoća da se to izbegne, ako se ima u vidu interes evroatlantskog kapitala i sklonost naših stranačkih lidera, koja se gotovo graniči sa oduševljenjem, da izgrade model „banana privrede“.
Kako ocenjujete odnos između Narodne banke Srbije i Vlade?
- Ocenjujem ga kao simulirani sukob istomišljenika i ortaka u zajedničkom poduhvatu destrukcije domaće privrede. U suštini dominira politika „Ne diraj me – ne diram te! Meni NIP, tebi sterilizacija. Meni subvencije kamatnih stopa, tebi privatizacija. A pred javnim mnjenjem, hajde da se svađamo oko kursa.“ Ma mora da su se iskidali od smeha kada su „podelili stručnu javnost“, pa jedni podržavaju NBS, a drugi Vladu.
A kako ocenjujete pritisak Privredne komore Srbije i privrednika na NBS da drži kurs pod kontrolom?
- Razumljiva mi je želja privrednika da devizni kurs bude stabilan. U zemljama u kojima je bilans razmene sa inostranstvom uravnotežen, to se ogleda u stabilnom kursu domaće valute. U takvim uslovima su privrednici spokojni, pošto su dokazali svoju konkurentnost na međunarodnoj ekonomskoj pozornici. Ali Srbija ima, već duži niz godina, izrazite deficite u međunarodnoj razmeni. Meni je jako neobično da ta neravnoteža nikoga od privrednika nije brinula, a sigurno je da su znali da će jednoga dana, zbog nje, biti ugrožena stabilnost domaće valute. Primetićemo da dinar duguje svoju stabilnost prilivu stranih kredita, kao i prihodima od privatizacije. A to je već sasvim druga priča.
Da li je u svetu normalno da vlasnici privatnih preduzeća traže sastanke sa guvernerom centralne banke i da učestvuju u monetarnoj politici?
- Ne znam kakvi su običaji u svetu, ali smatram da je sasvim normalno da vlasnici preduzeća, kao i njihovi vrhunski menadžeri, održavaju, povremeno, sastanke sa guvernerom centralne banke. Poslovanje svih preduzeća zavisi od monetarne i kreditne politike, pa je prirodno da se za tu oblast interesuju više od godišnjih izveštaja Nacionalne astronomske opservatorije. Smatram da guverner treba da sasluša njihove analize i sugestije, ali ne mora da prihvati njihove predloge. Stabilnost valute je u zoni njegove odgovornosti, pa zato niko ne treba da se meša u njegov posao.
U poslednje vreme ponovo se čuju predlozi za prelazak na evro. Da li bi to rešilo probleme ekonomije i da li je uopšte izvodljivo?
- Pitam se da li postoje dovoljne rezerve konvertibilnih valuta i kakvog su kvaliteta, da bi bilo moguće konvertovati dinarsku novčanu masu u evro. Sledeći problem bio bi kako tu novčanu masu zadržati na potrebnom nivou, pošto bi svaki deficit u platnom bilansu generisao i smanjenje novčane mase.
U slučaju privrednog prosperiteta, a nadam se da i na to treba računati, kada je potrebno da se novčana masa poveća, morao bi se ostvarivati suficit u razmeni sa inostranstvom, ili se zaduživati. Postoji još niz problema, pa ne znam kako sinhronizovati sve te procese. Bojim se da bi problemi takve sinhronizacije bili veći od problema održavanja stabilnog kursa. A te bismo probleme morali da rešavamo bez pomoći monetarne politike.
Šta mislite o ulozi MMF-a u kreiranju ekonomske politike? Da li je Fond neophodan da drži naše političare pod kontrolom i da li prihvatanje njegovih zahteva može da izvuče zemlju iz krize?
- Eksperti MMF-a u svakoj prilici ukazuju na nesrazmeru između potrošnje i proizvodnje u Srbiji, a naročito na visok nivo javne potrošnje. Svi se ekonomisti slažu da su te konstatacije tačne. Ipak, Vlada ostaje privržena populističkoj politici i ne usuđuje se da ozbiljnije zagrize u ovaj problem. No, primetićete da eksperti MMF-a nikada ne ukazuju na ključne slabosti naše privrede – nedostatak čvršćeg pravnog poretka, prostornog reda i ekonomske slobode.
Nekada me je to zaista čudilo, ali mi danas postaje malo jasnije da naši evroatlantski prijatelji, iako su privrženi načelima ekonomske slobode, ipak više vole da u zemljama sličnim Srbiji ne vlada čvrst pravni poredak, nego autoritarni lideri, koji su iznad zakona. I koji evroatlantskim firmama mogu da obezbede zaštitu, povlašćen položaj, kao i brze i velike profite.
Da li je problem u modelu privatizacije, njegovom sprovođenju, ljudima...?
- Problem je u svemu. Ali niko ne treba da se čudi što defektni model daje defektne rezultate. I što ljudi koji taj proces sprovode - iz ministarstva, agencije, sudskih i drugih izvršnih organa - javnosti izgledaju monstruozno!
Da li se u Srbiji zloupotrebljava pojam svetska ekonomska kriza?
- Svetska ekonomska kriza došla je u pravi čas, kao dobar izgovor našim vlastima za porazne rezultate defektne ekonomske politike, kao i opravdanje za ambijent nesigurnosti. Izvesno je da bi do lančane reakcije nelikvidnosti i bankrotstva došlo čak i u slučaju da je u svetu nastavljen trend ekonomskog prosperiteta s početka milenijuma.
Autor: Miloš Obradović
Izvor: Nedeljni telegraf, Beograd
Intervju nedelje - broj 719
Priča o socijalno odgovornoj vladi, u to više niko valjda ne sumnja, bila je smišljena izborna prevara. Ko, makar sasvim površno, poznaje mehanizme tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama, zna da je rezultat tranzicije produbljivanje socijalnih razlika i zaoštravanje socijalnih napetosti.
Ovo važi čak i u slučajevima uspešnih tranzicija, onih u kojima su privrede uspele da postanu efikasnije i konkurentnije, a kamoli u slučaju Srbije, čija je privreda zabeležila pad na rang-listi konkurentnosti i koja se usmerila na model zaduživanja, prodaje resursa i prekomerne potrošnje. Uostalom, zar bi u svetu neko rušio socijalizam zato da bi se uspostavio poredak sa većom socijalnom pravdom i ravnomernijom raspodelom? Istina je da su sa tom iluzijom mnoge zemlje ušle u tranziciju, ali je period otrežnjenja u njima bio relativno kratak. I bolan – kaže u intervjuu za Nedeljni telegraf dr Danijel Cvjetićanin, profesor na Univerzitetu „Singidunum“.
Kakvi su socijalni rezultati vlade Mirka Cvetkovića?
- Moglo bi se reći da su socijalni rezultati ove vlade katastrofalni, ako se ima u vidu stepen osiromašenja najširih slojeva stanovništva, povećanje nezaposlenosti, destrukcija sistema zaštite zdravlja i obrazovanja, kriminalizacija društva, bujanje korupcije i slično. Ali oni koji su ozbiljnije pratili predizborne aktivnosti stranaka, a naročito stvaranje posleizborne koalicije, pod uticajem evroatlantskih kontrolora, očekivali su ovakav ishod.
U Srbiji se trenutno odvijaju na desetine štrajkova. Zašto?
- I naši ljudi su, kao i drugi u socijalističkom svetu, imali iluzije o lagodnom životu u kapitalizmu. Zaboravljali su da kapitalističke zemlje nisu samo SAD, Kanada, Britanija, Nemačka i Francuska, nego i Kolumbija, Panama, Venecuela, Nikaragva... Blistavi i šareni izlozi tršćanskih i frankfurtskih robnih kuća i šoping centara imali su magnetsku privlačnost. Oduševljeni gastarbajteri i turisti iz socijalističkih zemalja jedva su čekali da se ta raskoš i mogućnost potrošačkog izbora doseli i kod njih. I dočekali su!
Podrazumevali su, međutim, da u bogatom društvu mora da postoji isto tako dobra zdravstvena zaštita, sigurnost radnog mesta i dostupnost obrazovanja za sve. U tome su se prevarili. Kao i u verovanju da privatna svojina i slobodno preduzetništvo, zajedno sa konkurencijom, sami po sebi obezbeđuju pravedno nagrađivanje onih koji najviše doprinose proizvodnji i efikasnosti. Ove su se iluzije, naročito u Srbiji, ali i drugde, brzo izgubile.
U procesu privatizacije firme su postajale jeftin plen gramzivih tranzicionih dobitnika, zatim su očerupane, a često, tako očerupane, vraćene državi i njenim agencijama, koje su i same bile saučesnici u grandioznom pljačkaškom pohodu. Očajni radnici su ostajali na ulici. Vlasnici su ih podsticali da se obrate za pomoć državi, ne bi li i sami od „državne pomoći“ ućarili još više. Državni funkcioneri su slegali ramenima i upućivali ih da se obrate novim vlasnicima, kako je to i uobičajeno u tržišnoj privredi.
Mnogi ističu da je toliko propalih preduzeća rezultat loše privatizacije. Gde su napravljene greške?
- Istina je! Monstruozni model privatizacije doprineo je bankrotu mnogih preduzeća. Država je preuzela na sebe odgovornost da, prodajući firme, sklopi ugovore sa novim vlasnicima. To nisu bili isključivo kupoprodajni ugovori. Oni su obavezivali novog vlasnika da, zato što je preduzeće kupio po „pristupačnoj“ ceni, što će reći skoro badava, nastavi sa zatečenom delatnošću, investira u dodatnu proizvodnju, obezbedi „socijalni program“, tj. otpremnine za otpuštene radnike, ili da ne smanji broj zaposlenih još nekoliko godina. Ali niko nije mislio o tome kako će država kontrolisati vlasnika. Kao ni o tome koliko će trajati sudski spor, ukoliko se ustanovi da se ugovor ne poštuje.
Poznato je da sudski sporovi traju po nekoliko godina, a izvršenje sudskih presuda najmanje još toliko. Preduzimljivi vlasnici, zajedno sa ekspertima iz državnih institucija, izračunali su da će radnici, u tom dugom periodu, ili sami naći neko rešenje van privatizovanih fabrika, ili poumirati od gladi i nemaštine. Tako će problem nestati „sam od sebe“. A novim gazdama ostaće zemljište, ili druge nekretnine, koje će prodati po tržišnim cenama i na tome, za nekoliko godina, zaraditi desetak puta više od uloženog kapitala. Ali kada se isti scenario ponovi stotinama puta, problem prestaje da bude individualizovan i postaje socijalna „bomba“. Mi danas gledamo svojim očima kako ta bomba preti da eksplodira, sa težim ili lakšim posledicama. Novine i Javni servis pokušavaju da javnost drže nedovoljno obaveštenom o oštrini problema, ili da poplavom ostalih vesti skrenu pažnju na nešto drugo. Do sada su u tome veoma uspešni!
Šta zamerate ekonomskoj politici ove vlade?
- Neopravdano bi bilo na leđa samo ove vlade tovariti sve kritike. Jeziva privredna stvarnost, koju svako vidi, najupečatljivija je kritika njenog rada. Ne treba, međutim, zaboraviti da je samostalnost vlade u donošenju odluka veoma ograničena. Strani savetnici, koji su transmisija evroatlantskih gospodara, međunarodne institucije, MMF, SB, ambasade moćnih zapadnih zemalja – ostavljaju našoj vladi uzak prostor za donošenje odluka. Dodajte tome i uticaj stranačkih prvaka i moćnih biznismena, čije interese ova vlast takođe mora da poštuje, jer setite se samo kako je sastavljena, pa ćete videti da je Vlada Srbije samo igračka u tuđim rukama. I to gnjecava igračka bez prepoznatljive fizionomije i razvojne filozofije. Takve igračke su danas u modi – na primer Sunđer Bob i njegov drug Lignjoslav!
Kada se razmišlja o ekonomskoj politici naše vlasti, važnije je šta će reći ambasada SAD, MMF, SB ili predsednici Dinkić i Tadić, kao najistaknutiji eksponenti evroatlantskih stranaka u Srbiji. Neko će reći da su mnoge zemlje u sličnom položaju, ali meni smeta što naši prestrašeni lideri ne dozvoljavaju čak ni da se javno prepoznaju ekonomski interesi Srbije, a kamoli da se usude da se za njih i bore na međunarodnoj i domaćoj sceni. Mnogo je primera koji potvrđuju ovu žalosnu istinu. Od stravičnog zaduživanja, liberalizacije uvoza, politike „sterilizacije“ deviznih priliva po ceni od nekoliko stotina miliona evra godišnje, pa do politike deviznog kursa i prekomerne potrošnje, i javne i privatne.
Kakve sve probleme privredi generiše sama vlast?
Najveća šteta koju privredi nanosi vlast sastoji se u tome što se neprestano i preterano upliće u privredni život. Umesto da štiti osnovne institucije slobodne privrede, ugovor i svojinu, i pusti privrednike i preduzetnike da u konkurentskoj borbi reše osnovne probleme privrednog razvoja, vlast neprestano smišlja sve novije „usrećiteljske“ aktivnosti.
Naravno, uvek na račun poreskih obveznika, a često u korist svojih „najpodobnijih“ privrednika i stranačkih miljenika, koji će umeti da „ispoštuju“ ruku koja ih hrani subvencijama. Tako se širom otvaraju vrata korupciji i kriminalu, a iz privrednog života se odstranjuju svi oni koji ne žele da prihvate ovakva „pravila igre“. Zato je broj investitora u Srbiji uglavnom sveden na one koji umeju da uspostave dobre odnose sa moćnim vladajućim strankama - zaštitnicama, kao i na strane investitore, koji strogo vode računa o mogućnostima brzog „izlaska“ iz nesigurnog ambijenta.
Šta se u Srbiji promenilo da bi se ublažile posledice svetske ekonomske krize?
- Moramo imati u vidu da brojne nevolje koje su zadesile privredu Srbije – nelikvidnost, nezaposlenost, deficit u razmeni sa inostranstvom, deficit u javnoj potrošnji, relativno visoka inflacija – nisu posledice svetske ekonomske krize, nego domaće politike zaduživanja, prodaje resursa strancima i prekomerne potrošnje.
Svetska kriza je samo prikazala ove probleme u jasnijem svetlu, pošto strani kapital nije imao dovoljno snage da, u kriznim uslovima, pritiče u Srbiju istim intenzitetom kao proteklih godina. Vlada je na krizu trebalo da odgovori merama štednje, ali je ipak prevladalo mišljenje da se problem može rešavati daljim zaduživanjem. Istina je da se na taj način kolaps može odložiti, ali će zato, u budućnosti, pad biti teži.
Sadašnja vlast ne želi da o tome misli, a inostrani eksperti je uveravaju da su mnoge zemlje u svetu u takvoj situaciji više od stotinu godina, pa opet u njima stranački prvaci, latifundisti i tajkuni žive veoma lepo, a i visoki državni činovnici žive pristojno.
Istina, s vremena na vreme, razgnevljene i krajnje osiromašene mase pobesne, izvrše juriš na samoposluge, opljačkaju radnje u centru grada, ali posle nekoliko dana jake policijske i vojne snage ponovo uspostave red i sve se nastavlja po starom. Uostalom, policija i vojska jedino i služe za te svrhe, pošto kriminal, prostitucija i korupcija neometano bujaju u takvim zemljama.
Ako se, ipak, socijalne napetosti preterano povećaju, nekoliko godina diktature, uz pomoć jakih vojnih snaga iz SAD, kao i nekoliko desetina hiljada „nestalih“ i nekoliko stotina hiljada pohapšenih, naučiće „divljačko stanovništvo“ pameti i civilizovanom ponašanju. Sudeći po brzini zaduživanja i prodaje privrednih resursa, kao i po mnogim drugim ekonomskim pokazateljima, izgleda da je naša politička elita prihvatila ovakav scenario za budućnost Srbije.
Da li mislite da ekonomski model u Srbiji može da se promeni, da se pređe sa potrošnje na štednju i proizvodnju, sa uvoza na izvoz, i šta je za to potrebno?
- Čovek se uvek nada da se najgori scenario neće ostvariti. Nažalost, mala je verovatnoća da se to izbegne, ako se ima u vidu interes evroatlantskog kapitala i sklonost naših stranačkih lidera, koja se gotovo graniči sa oduševljenjem, da izgrade model „banana privrede“.
Kako ocenjujete odnos između Narodne banke Srbije i Vlade?
- Ocenjujem ga kao simulirani sukob istomišljenika i ortaka u zajedničkom poduhvatu destrukcije domaće privrede. U suštini dominira politika „Ne diraj me – ne diram te! Meni NIP, tebi sterilizacija. Meni subvencije kamatnih stopa, tebi privatizacija. A pred javnim mnjenjem, hajde da se svađamo oko kursa.“ Ma mora da su se iskidali od smeha kada su „podelili stručnu javnost“, pa jedni podržavaju NBS, a drugi Vladu.
A kako ocenjujete pritisak Privredne komore Srbije i privrednika na NBS da drži kurs pod kontrolom?
- Razumljiva mi je želja privrednika da devizni kurs bude stabilan. U zemljama u kojima je bilans razmene sa inostranstvom uravnotežen, to se ogleda u stabilnom kursu domaće valute. U takvim uslovima su privrednici spokojni, pošto su dokazali svoju konkurentnost na međunarodnoj ekonomskoj pozornici. Ali Srbija ima, već duži niz godina, izrazite deficite u međunarodnoj razmeni. Meni je jako neobično da ta neravnoteža nikoga od privrednika nije brinula, a sigurno je da su znali da će jednoga dana, zbog nje, biti ugrožena stabilnost domaće valute. Primetićemo da dinar duguje svoju stabilnost prilivu stranih kredita, kao i prihodima od privatizacije. A to je već sasvim druga priča.
Da li je u svetu normalno da vlasnici privatnih preduzeća traže sastanke sa guvernerom centralne banke i da učestvuju u monetarnoj politici?
- Ne znam kakvi su običaji u svetu, ali smatram da je sasvim normalno da vlasnici preduzeća, kao i njihovi vrhunski menadžeri, održavaju, povremeno, sastanke sa guvernerom centralne banke. Poslovanje svih preduzeća zavisi od monetarne i kreditne politike, pa je prirodno da se za tu oblast interesuju više od godišnjih izveštaja Nacionalne astronomske opservatorije. Smatram da guverner treba da sasluša njihove analize i sugestije, ali ne mora da prihvati njihove predloge. Stabilnost valute je u zoni njegove odgovornosti, pa zato niko ne treba da se meša u njegov posao.
U poslednje vreme ponovo se čuju predlozi za prelazak na evro. Da li bi to rešilo probleme ekonomije i da li je uopšte izvodljivo?
- Pitam se da li postoje dovoljne rezerve konvertibilnih valuta i kakvog su kvaliteta, da bi bilo moguće konvertovati dinarsku novčanu masu u evro. Sledeći problem bio bi kako tu novčanu masu zadržati na potrebnom nivou, pošto bi svaki deficit u platnom bilansu generisao i smanjenje novčane mase.
U slučaju privrednog prosperiteta, a nadam se da i na to treba računati, kada je potrebno da se novčana masa poveća, morao bi se ostvarivati suficit u razmeni sa inostranstvom, ili se zaduživati. Postoji još niz problema, pa ne znam kako sinhronizovati sve te procese. Bojim se da bi problemi takve sinhronizacije bili veći od problema održavanja stabilnog kursa. A te bismo probleme morali da rešavamo bez pomoći monetarne politike.
Šta mislite o ulozi MMF-a u kreiranju ekonomske politike? Da li je Fond neophodan da drži naše političare pod kontrolom i da li prihvatanje njegovih zahteva može da izvuče zemlju iz krize?
- Eksperti MMF-a u svakoj prilici ukazuju na nesrazmeru između potrošnje i proizvodnje u Srbiji, a naročito na visok nivo javne potrošnje. Svi se ekonomisti slažu da su te konstatacije tačne. Ipak, Vlada ostaje privržena populističkoj politici i ne usuđuje se da ozbiljnije zagrize u ovaj problem. No, primetićete da eksperti MMF-a nikada ne ukazuju na ključne slabosti naše privrede – nedostatak čvršćeg pravnog poretka, prostornog reda i ekonomske slobode.
Nekada me je to zaista čudilo, ali mi danas postaje malo jasnije da naši evroatlantski prijatelji, iako su privrženi načelima ekonomske slobode, ipak više vole da u zemljama sličnim Srbiji ne vlada čvrst pravni poredak, nego autoritarni lideri, koji su iznad zakona. I koji evroatlantskim firmama mogu da obezbede zaštitu, povlašćen položaj, kao i brze i velike profite.
Da li je problem u modelu privatizacije, njegovom sprovođenju, ljudima...?
- Problem je u svemu. Ali niko ne treba da se čudi što defektni model daje defektne rezultate. I što ljudi koji taj proces sprovode - iz ministarstva, agencije, sudskih i drugih izvršnih organa - javnosti izgledaju monstruozno!
Da li se u Srbiji zloupotrebljava pojam svetska ekonomska kriza?
- Svetska ekonomska kriza došla je u pravi čas, kao dobar izgovor našim vlastima za porazne rezultate defektne ekonomske politike, kao i opravdanje za ambijent nesigurnosti. Izvesno je da bi do lančane reakcije nelikvidnosti i bankrotstva došlo čak i u slučaju da je u svetu nastavljen trend ekonomskog prosperiteta s početka milenijuma.
Autor: Miloš Obradović
Izvor: Nedeljni telegraf, Beograd
Intervju nedelje - broj 719
Friday 12 February 2010
Talas / Die Welle (2008)
Film je na nemačkom jezikom i ima engleski titl. Pogledajte!
08:51 Koji socijalni uslovi favorizuju diktaturu?
09:33 Visoka nezaposlenost i socijalna nepravda
09:45 Visoka inflacija
09:48 Politička razočaranja
09:50 Nacionalizam
09:13 Moć kroz disciplinu; Moć kroz zajedništvo / jedinstvo (RZ: jednoumlje)
02:45 Koji znaci predstavljaju jedinstvo grupe?
02:50 Timski duh (RZ: korporativno upravljanje)
02:57 Odeća (RZ: uniformnost = svi smo jednaki)
09:44 Akcija je moć
08:13 Političari žele da verujemo da je jedino rešenje da radimo još više. Ali političari su marionete velikog biznisa. Kažu da nezaposlenost opada i da smo i dalje svetski šampioni u izvozu (ovo se odnosi na Nemačku, a sve ostalo je primenljivo i na Srbiju). Međutim, u stvarnosti, SIROMAŠNI POSTAJU SIROMAŠNIJI, A BOGATI, BOGATIJI.
00:20 "Šta da uradimo sa izdajnikom? Bomber, reci nam! Pa? Ti si pomogao da ga dovučemo ovde."
"Zato što ste vi rekli tako."
"Da li bi ga ubili da sam tako rekao? Mogli smo prvo da ga mučimo i tako bi se složio sa našim pravilima. To je ono što se radi u diktaturama. Da li razumete šta se ovde dogodilo? Da li se sećate pitanja sa početka nedelje? Da li je diktatorski režim ponovo moguć u Nemačkoj? Mislili smo da smo posebni. Bolji od ostalih. I što je još gore, isključili smo ostale koji se ne slažu sa nama. Povređujemo ih... Ne želim ni da razmišljam na šta smo sve mogli da budemo sposobni. Dugujem vam izvinjenje. Otišli smo predaleko. Ja sam otišao predaleko. Ali sada je kraj..."
03:07 1: "Stoj! Vrata ostaju zatvorena! Niko ne ide kući! (drži pištolj u ruci)
2: "Spusti ga dole!"
1: "Lagali ste nas. Talas živi. Nije mrtav. Reci to. Talas živi!"
3: "Ispaljuje samo ćorke!" (pucanj - beng)
1: "Sada me shvatate ozbiljno, ha? Znao sam da se zajebavate sa mnom. Svi ste me zajebavali! Talas... je bio moj život."
2: "Tim, o'ladi. O'ladi. Spusti pištolj."
1: "Priđi još korak bliže i pucaću ti u lice."
2: "I šta onda? I šta onda? Neće biti g-dina Wengera. Nikog da vodi Talas. Da li je to ono što želiš?"
1: (spušta pištolj, podiže ga, stavlja ga sebi u usta i puca)
.
.
.
Thursday 11 February 2010
S leđa, ali spreda! - Velimir Ilić Case Study
"Mučki mi je prišao sa leđa!" - reče Velja Selja i ostade živ.
Da je mene neko puk'o tako na sred ulice, policija bi mi rekla da ih zovem kada me ubiju, a u Urgentnom centru bi mi rekli da preuveličavam. Ali ja nisam političar. I ja nemam dozvolu za nošenje oružja koju dotični ima. A ko oružje nosi, taj će kad-tad i da ga upotrebi.
Zatim sledeća izjava: "A smejali ste se (se), mnogi od vas, kad sam rekao da nosim oružje. Evo sad nisam poneo pištolj. I zar je greh ovakvog huligana lišiti života? Je li greh to? Kad on mene rešava mog života; on me udara (i) javno pred policijom na dva metra, i to mučki prilazi od pozadi i udara me u rez, molim vas lepo. Znači, mi moramo sami da se branimo, da se organizujemo; ("vox populi": nema policije) kao stranka, da napravimo proteste ("vox populi": kao građani)...", rekao je Ilić. Evo ga corpus delicti!
Ovaj koji mu je prišao "sa leđa" se zove Dejan Stojadinović. Sad pogledajte sledeću sliku i pogledajte tatoo na mišici ruke.
Da li na mišici dotičnog vidite tatoo sa likom pokojnog premijera dr Zorana Đinđića? Okay, nije baš 100%. Dobro, sad pogledajte Dejanov Facebook profil.
Pa smo onda bili zatrpani snimcima kako Velja leži u krevetu ko na samrtnom odru i sav se uprepodobio. Političari su kurve.
Pre oko godinu dana je od toga što je njemu pozlilo u kući, na kraju ispalo da ga je neko prebio u toj istoj njegovoj kući.
Tri dana pre toga je izjavio da razmišlja o povlačenju iz politike.
Ovo je kontradiktorna vest - 13. februar 2009.
Ovde je isto zanimljiva vest (subungualni hematom).
Ilić: Sam odlučujem kako se štitim
Inače, ovaj čovek je prava seljačka spletkara i meni se čini da se iza ovog brega nešto debelo valja, ali ne znam šta.
Da se podsetimo šta je to sve Velja govorio i činio u bliskoj nam prošlosti, ali i da poslušamo "parlamentarna", "pristojna", "demokratska", "tolerantna" i "nenasilna" obraćanja ovog političara.
18. jun 2001. - Ilić: Đinđić sve više liči na Miloševića
31. januar 2001. - Ilić: Protićeva ostavka zbog diplomatije
23. avgust 2001. - Ilić: Nema izbora u 2001.
13. mart 2002. - Postavljanje kamena temeljca fabrike duvana u Čačku
04. april 2002. - Labus je srpsko prezime
01. jun 2003. - Novinar Vladimir Ješić tvrdi da ga je fizički napao Velimir Ilić
16. septembar 2003. - Ilić za smenu predsednika Skupštine
13. jul 2004. - Ilić: Bez seče prstiju
27. avgust 2004. - Štampa: Ilić napao i vređao policajca
24. septembar 2004. - Putovanje na OI nije sukob interesa
29. mart 2005. - Velimir Ilić, magistar
18. avgust 2005. - Bubalo: Iliću žao
19. avgust 2005. - Žučna rasprava zbog Ilićevih uvreda
19. avgust 2005. - Kako se Velimir Ilić izvinio?
08. novembar 2005. - Ministar kapitalni opet napada
15. decembar 2005. - Ilić opozvao kandidatkinju za UO ŽS
17. februar 2006. - "Iza afere stoji Danica Drašković"
28. mart 2006. - Berićetan Mobtel i jadna železnica
29. mart 2006. - Ilić: Izmene zakona zbog Mobtela
30. mart 2006. - Švedski vozovi pušteni u saobraćaj
11. septembar 2006. - Kojadinović: Crvenimo zbog Ilića
28. mart 2007. - Ilići grade bolnicu kod Čačka
13. april 2007. - Velimir Ilić i dalje bez dozvola
19. april 2007. - Inspekcija: Ilić ima sve dozvole
27. april 2007. - Ilić: Želeo sam da isprovociram
18. maj 2007. - Ilić razmišlja o smenama
22. maj 2007. - "Daću ostavku ako ospore koncesiju"
26. maj 2007. - Ilić: Bez zloupotrebe položaja
02. jun 2007. - Ilić: Jocić nije umešan
25. jun 2007. - Kako posluju Železnice
13. avgust 2007. - "Prava koncesionara jača od Ustava"
17. avgust 2007. - Ilić: "Tako mi se svidelo"...
20. avgust 2007. - Jankovićeva: Dali smo prst, a oni...
23. avgust 2007. - Objavljuje se najveći deo Ugovora
05. septembar 2007. - Ilić sa Filaretom, otkazao Crnu Goru
10. septembar 2007. - Kad ministri grade crkvu
12. septembar 2007. - Ilić o 100 dana svog rada
15. septembar 2007. - Ministar: Železnice za ponos
12. oktobar 2007. - Postupak protiv Velimira Ilića
26. oktobar 2007. - Ilić dostavio podatke Odboru
11. novembar 2007. AKA Sodomy Bizarre - Čačak: Postoji li službena beleška
16. januar 2008. - Ilić: Narod bira predsednika
25. januar 2008. - Potpisan sporazum sa Rusijom
20. februar 2008. - Ilić: Demokratija je razbiti prozor
27. februar 2008. - Ilić: LDP organizovao nasilje
10. april 2008. - Slučaj "drumska mafija"
26. april 2008. - Ilić: Šansa za jeftinije energente
08. maj 2008. - Istraga zbog plakata
29. jul 2008. - Miting završen, nema šetnje
02. decembar 2008. - Ilić: Nisam kriv za udes
04. decembar 2008. - Politika: Ilić obeštetio taksistu
12. februar 2009. - I nacionalna mržnja u Skupštini
13. februar 2009. - Vlada Srbije osudila Ilićevu izjavu
16. februar 2009. - Ilić: Stavljena tačka na spor - citat: "Ilić se nalazi na Neurološkom odeljenju Urgentnog centra u Beogradu, gde je smešten kada mu je u petak pozlilo. On je rekao da nije imao moždani udar i da su mu srce i krvni sudovi potpuno u redu i da se nada da će sutra izaći iz bolnice na kućno lečenje." "Pozlilo mi je posle sednice Skupštine. Sve mi se skupilo. Stres, umor, hajka koja se povela protiv mene bez ikakvog osnova. Pao sam i udario se u potiljak i čelo. Oporavljam se. Sada mi je dobro", kazao je Ilić." - kraj citata (toliko o napadu na njega pre godinu dana)
03. maj 2009. - Ilić sumnja da je napadnut - preokret u izjavama o "napadu"
18. avgust 2009. - Ilić: Sve po zakonu
22. avgust 2009. - Dačić: Ilić mora da poštuje zakon
07. februar 2010. - Napadač simpatizer režima
23.01. 2010. Dvougao - Velimir Ilić vs Milutin Mrkonjić - mada mu to dođe na isto
A ovo je zaista "dirljivo" i "izuzetno" - paz'te da se ne ušorate od sreće!!!
Napad na Velimira Ilića (FoNet)
Da je mene neko puk'o tako na sred ulice, policija bi mi rekla da ih zovem kada me ubiju, a u Urgentnom centru bi mi rekli da preuveličavam. Ali ja nisam političar. I ja nemam dozvolu za nošenje oružja koju dotični ima. A ko oružje nosi, taj će kad-tad i da ga upotrebi.
Zatim sledeća izjava: "A smejali ste se (se), mnogi od vas, kad sam rekao da nosim oružje. Evo sad nisam poneo pištolj. I zar je greh ovakvog huligana lišiti života? Je li greh to? Kad on mene rešava mog života; on me udara (i) javno pred policijom na dva metra, i to mučki prilazi od pozadi i udara me u rez, molim vas lepo. Znači, mi moramo sami da se branimo, da se organizujemo; ("vox populi": nema policije) kao stranka, da napravimo proteste ("vox populi": kao građani)...", rekao je Ilić. Evo ga corpus delicti!
Ovaj koji mu je prišao "sa leđa" se zove Dejan Stojadinović. Sad pogledajte sledeću sliku i pogledajte tatoo na mišici ruke.
Policija privodi Dejana Stojadinovića (Tanjug)
Da li na mišici dotičnog vidite tatoo sa likom pokojnog premijera dr Zorana Đinđića? Okay, nije baš 100%. Dobro, sad pogledajte Dejanov Facebook profil.
Pa smo onda bili zatrpani snimcima kako Velja leži u krevetu ko na samrtnom odru i sav se uprepodobio. Političari su kurve.
Pre oko godinu dana je od toga što je njemu pozlilo u kući, na kraju ispalo da ga je neko prebio u toj istoj njegovoj kući.
Tri dana pre toga je izjavio da razmišlja o povlačenju iz politike.
Ovo je kontradiktorna vest - 13. februar 2009.
Ovde je isto zanimljiva vest (subungualni hematom).
Ilić: Sam odlučujem kako se štitim
Inače, ovaj čovek je prava seljačka spletkara i meni se čini da se iza ovog brega nešto debelo valja, ali ne znam šta.
Da se podsetimo šta je to sve Velja govorio i činio u bliskoj nam prošlosti, ali i da poslušamo "parlamentarna", "pristojna", "demokratska", "tolerantna" i "nenasilna" obraćanja ovog političara.
18. jun 2001. - Ilić: Đinđić sve više liči na Miloševića
31. januar 2001. - Ilić: Protićeva ostavka zbog diplomatije
23. avgust 2001. - Ilić: Nema izbora u 2001.
13. mart 2002. - Postavljanje kamena temeljca fabrike duvana u Čačku
04. april 2002. - Labus je srpsko prezime
01. jun 2003. - Novinar Vladimir Ješić tvrdi da ga je fizički napao Velimir Ilić
16. septembar 2003. - Ilić za smenu predsednika Skupštine
13. jul 2004. - Ilić: Bez seče prstiju
27. avgust 2004. - Štampa: Ilić napao i vređao policajca
24. septembar 2004. - Putovanje na OI nije sukob interesa
29. mart 2005. - Velimir Ilić, magistar
18. avgust 2005. - Bubalo: Iliću žao
19. avgust 2005. - Žučna rasprava zbog Ilićevih uvreda
19. avgust 2005. - Kako se Velimir Ilić izvinio?
08. novembar 2005. - Ministar kapitalni opet napada
15. decembar 2005. - Ilić opozvao kandidatkinju za UO ŽS
17. februar 2006. - "Iza afere stoji Danica Drašković"
28. mart 2006. - Berićetan Mobtel i jadna železnica
29. mart 2006. - Ilić: Izmene zakona zbog Mobtela
30. mart 2006. - Švedski vozovi pušteni u saobraćaj
11. septembar 2006. - Kojadinović: Crvenimo zbog Ilića
28. mart 2007. - Ilići grade bolnicu kod Čačka
13. april 2007. - Velimir Ilić i dalje bez dozvola
19. april 2007. - Inspekcija: Ilić ima sve dozvole
27. april 2007. - Ilić: Želeo sam da isprovociram
18. maj 2007. - Ilić razmišlja o smenama
22. maj 2007. - "Daću ostavku ako ospore koncesiju"
26. maj 2007. - Ilić: Bez zloupotrebe položaja
02. jun 2007. - Ilić: Jocić nije umešan
25. jun 2007. - Kako posluju Železnice
13. avgust 2007. - "Prava koncesionara jača od Ustava"
17. avgust 2007. - Ilić: "Tako mi se svidelo"...
20. avgust 2007. - Jankovićeva: Dali smo prst, a oni...
23. avgust 2007. - Objavljuje se najveći deo Ugovora
05. septembar 2007. - Ilić sa Filaretom, otkazao Crnu Goru
10. septembar 2007. - Kad ministri grade crkvu
12. septembar 2007. - Ilić o 100 dana svog rada
15. septembar 2007. - Ministar: Železnice za ponos
12. oktobar 2007. - Postupak protiv Velimira Ilića
26. oktobar 2007. - Ilić dostavio podatke Odboru
11. novembar 2007. AKA Sodomy Bizarre - Čačak: Postoji li službena beleška
16. januar 2008. - Ilić: Narod bira predsednika
25. januar 2008. - Potpisan sporazum sa Rusijom
20. februar 2008. - Ilić: Demokratija je razbiti prozor
27. februar 2008. - Ilić: LDP organizovao nasilje
10. april 2008. - Slučaj "drumska mafija"
26. april 2008. - Ilić: Šansa za jeftinije energente
08. maj 2008. - Istraga zbog plakata
29. jul 2008. - Miting završen, nema šetnje
02. decembar 2008. - Ilić: Nisam kriv za udes
04. decembar 2008. - Politika: Ilić obeštetio taksistu
12. februar 2009. - I nacionalna mržnja u Skupštini
13. februar 2009. - Vlada Srbije osudila Ilićevu izjavu
16. februar 2009. - Ilić: Stavljena tačka na spor - citat: "Ilić se nalazi na Neurološkom odeljenju Urgentnog centra u Beogradu, gde je smešten kada mu je u petak pozlilo. On je rekao da nije imao moždani udar i da su mu srce i krvni sudovi potpuno u redu i da se nada da će sutra izaći iz bolnice na kućno lečenje." "Pozlilo mi je posle sednice Skupštine. Sve mi se skupilo. Stres, umor, hajka koja se povela protiv mene bez ikakvog osnova. Pao sam i udario se u potiljak i čelo. Oporavljam se. Sada mi je dobro", kazao je Ilić." - kraj citata (toliko o napadu na njega pre godinu dana)
03. maj 2009. - Ilić sumnja da je napadnut - preokret u izjavama o "napadu"
18. avgust 2009. - Ilić: Sve po zakonu
22. avgust 2009. - Dačić: Ilić mora da poštuje zakon
07. februar 2010. - Napadač simpatizer režima
23.01. 2010. Dvougao - Velimir Ilić vs Milutin Mrkonjić - mada mu to dođe na isto
A ovo je zaista "dirljivo" i "izuzetno" - paz'te da se ne ušorate od sreće!!!
Monday 8 February 2010
Lorelei Lee
Meet Lorelei Lee
Team: First Touch Films
City/Country: San Francisco, California, USA
Genre: Social Issue/Political
Theme: Fear
Synopsis: Porn performer Lorelei Lee challenges common perception of sex workers.
Awards: Best Directing, Best Original Score, Best Use of Social Issue Genre
Movie details via DocChallenge
Team: First Touch Films
City/Country: San Francisco, California, USA
Genre: Social Issue/Political
Theme: Fear
Synopsis: Porn performer Lorelei Lee challenges common perception of sex workers.
Awards: Best Directing, Best Original Score, Best Use of Social Issue Genre
Movie details via DocChallenge
Movie Length: 07:57 mins
Saturday 6 February 2010
Dangerous Knowledge
U ovom dokumentarcu, David Malone posmatra 4 izuzetna matematičara - Georg Cantora, Ludwig Boltzmanna, Kurt Gödela i Alan Turinga - čija genijalnost je duboko uticala na nas, ali što je tragično, dovela ih je do ludila, i konačno, navela ih da sebi oduzmu živote.
Film počinje sa Georg Cantorom, velikim matematičarem čiji je rad dokazao da predstavlja osnovu za matematiku XX veka. Verovao je da je božji glasnik, i konačno, poludeo je pokušavajući da dokaže svoje teorije o beskonačnosti.
Ludwig Boltzmann se borio da dokaže prisustvo atoma i verovatnoću, što ga je na kraju dovelo do samoubistva.
Kurt Gödel, introvertni Einsteinov bliski prijatelj, dokazao je da će uvek biti problema koji su izvan ljudskog racija. Život je okončao u sanatorijumu gde je izgladneo sebe do smrti.
Konačno, Alan Turing, veliki Bletchley Park "razbijač šifri", otac kompjuterskih nauka i homoseksualac, umro je pokušavajući da dokaže da pojedine stvari fundamentalno nije moguće dokazati.
U filmu se takođe razgovara sa najnovijim misliocima koji su nastavili da istražuju pitanje: da li postoje stvari koje matematika i ljudski um ne poznaju. To su Greg Chaitin, matematičar u IBM-ovom Thomas J. Watson istraživačkom centru u New Yorku i Roger Penrose.
Dokumentarac Opasno znanje se bavi nekim od dubokih pitanja o istinskoj prirodi stvarnosti, na koja matematičari i dalje pokušavaju da pronađu odgovore.
Film počinje sa Georg Cantorom, velikim matematičarem čiji je rad dokazao da predstavlja osnovu za matematiku XX veka. Verovao je da je božji glasnik, i konačno, poludeo je pokušavajući da dokaže svoje teorije o beskonačnosti.
Ludwig Boltzmann se borio da dokaže prisustvo atoma i verovatnoću, što ga je na kraju dovelo do samoubistva.
Kurt Gödel, introvertni Einsteinov bliski prijatelj, dokazao je da će uvek biti problema koji su izvan ljudskog racija. Život je okončao u sanatorijumu gde je izgladneo sebe do smrti.
Konačno, Alan Turing, veliki Bletchley Park "razbijač šifri", otac kompjuterskih nauka i homoseksualac, umro je pokušavajući da dokaže da pojedine stvari fundamentalno nije moguće dokazati.
U filmu se takođe razgovara sa najnovijim misliocima koji su nastavili da istražuju pitanje: da li postoje stvari koje matematika i ljudski um ne poznaju. To su Greg Chaitin, matematičar u IBM-ovom Thomas J. Watson istraživačkom centru u New Yorku i Roger Penrose.
Dokumentarac Opasno znanje se bavi nekim od dubokih pitanja o istinskoj prirodi stvarnosti, na koja matematičari i dalje pokušavaju da pronađu odgovore.
Film by: BBC Four
Year: 2007
Length: 89:01 mins
Subscribe to:
Posts (Atom)
