Wednesday, 20 April 2011

Sećanje na sećanje

Pretpostavka je da samo prvo (?!) sećanje na neki događaj može biti autentično (?!)?!

Šta čovek uopšte dobija sećanjem? Sećanje može da bude beg (stvarni ili virtualni ili je svaki virtualni?!) u projektovana (željena ili ne) scenarija. Ako su sećanja na prošlost - uspomene, da li su sećanja na budućnost - projekcije ili to može i obrnuto da se predstavi?

Ako uplovimo u prošlost (putem sećanja) iz nje možemo da prizivamo (dobre i/ili loše - kako ih sami određujemo) uspomene.

Mi nemamo film (video zapis) na prošlost u sećanjima (u svojoj glavi). Imamo fragmente (slike) koje nam (po)/(od)mažu da se za njih (ne) zakačimo i da ojačamo slike o samima sebi (ili onim/a što ima/ju veze sa nama). Ono što se dešava je da mi odbacujemo "viškove" (neželjene delove delova) i prekrajamo prošlost. Sećanje na sećanje liči na opsenu koju stalno prizivamo i održavamo "živom".

Oni "progresivniji" gledaju u budućnost. Planiraju. Koliko puta ste imali prilike da uvidite da većina vaših planova nema veze sa stvarnošću (kakvom god)? Moguće je da je jedno objašnjenje da su ti planovi utemeljeni ni u čemu. U onome što vi očekujete (od sebe/drugih) i što drugi očekuju od vas. Suviše uprošćeno.

Planovi mogu da budu "pozitivne" i/ili "negativne" percepcije, uz napomenu da polaritete određujemo mi, jer ništa samo po sebi nije ni dobro, ni loše (i uopšte bilo koji dualitet). Svejedno, unutrašnja energija se crpi, troši - ni na šta.

U međuprostoru između onoga što je bilo i onoga što će biti postoji ono što je sada. To sada ili sadašnjost ume da bude (bar za većinu) nepodnošljivo, jer nekome se čini bolje/gore ono što je bilo, nekome se čini da će biti bolje/gore ono što će da bude. Dakle, ni sada čovek nema mira i spokoja da svoju energiju ne troši na ono na šta ne utiče. Ono na šta mislimo da utičemo smo mi sami. A kako utičemo?

Sluđujemo sami sebe tako što se utapamo u "drugim" svetovima i svetovima "drugih"; bilo čemu za šta mislimo da nas "definiše", bez obzira da li smo "poklonici" ove ili one literature, muzike, filmova i različitih fikcija (ideologija), poput pripadanja ovim ili onim pokretima itd. Ono što sami možemo da izmaštamo (o sebi/drugima/okruženju) je beskrajno.

Sećanje na bilo šta mi izgleda kao solidno retuširan (prepravljen da bi bio lepši, bolji) prikaz ili (ne)svesno potisnuta slika (koja negde čuči i čeka da je pokrene "kapisla").

Odbijanje da se bude sam sa sobom (bez prisustva drugih, tj. publike), da se neometano i necenzurisano razgovara sa sobom (sopstvom), da se ima vremena za sve to, znači bežanje i utapanje u "blagodeti" koje nam nudi projektovana stvarnost, putem npr. masovnih sluđivanja da je življenje u aktivnostima (koje su drugi kreirali), a koje mi treba da podržimo svojim (virtualnim) prisustvom (mitinzi, podrške ovom i onom), like-ovanjem na FB-u itd. i imanju i iznošenju sopstvenog mišljenja - uslovljenog projektovanom realnošću kroz "mislim svojom glavom" i "slobodu govora" bez mogućnosti individualnog doprinosa u smislu kvalitativnih (ličnih) pomaka - prdenje je u magli itd.

Mi nismo naš razum. Razum je lažljivi i kvarljivi ego oklop koji nas onemogućava da upoznamo sebe. Razum nam je odredio da razmišljamo u antipodima i da se batrgamo između arhetipova tj. između suprotnosti.

Monday, 18 April 2011

Sve što jesam i nisam rekla: Apel prevarenima: International Masters Publishers

Sve što jesam i nisam rekla: Apel prevarenima: International Masters Publishers

P. S. Upućujem vas da pročitate celokupan članak na mom drugom blogu samo iz razloga što je on čitaniji od ovog i što postoji mogućnost da privuče više ljudi. Dobrodošli ste da ostavljate komentare i bilo bi dobro da i komentari budu objedinjeni na pomenutoj lokaciji.

Tuesday, 1 February 2011

Pogled iz Kembridža

Autor: Ivan Rajić

Fullbrook, Edward (ur.) Ontology and Economics: Tony Lawson and His Critics. London i New York: Routledge, 2009, 384 pages


Toni Loson [Tony Lawson] je po osnovnom obrazovanju matematičar, a magistrirao je i doktorirao iz oblasti ekonomije. Danas je profesor statistike na Ekonomskom fakultetu u Kembridžu, ali, što se ne bi očekivalo, reč je o ekonomisti koji poslednjih petnaest godina preispituje same osnove matematičke (neoklasične ili ortodoksne) ekonomije (pored drugih tema kojima se bavi, na primer morala i rodnih odnosa). Losonovo obrazovanje iz matematike i ekonomije i njegovo veoma široko znanje iz filozofije daju mu za to odličnu osnovu.

Međutim, Loson ima drugačiji pristup od većine ekonomskih metodologa. Većina metodoloških rasprava u ekonomiji usredsređena je na epistemološka pitanja (kako znamo da nešto znamo), a poslednjih decenije mnogo više na preispitivanje određenih pretpostavki (npr. one o racionalnosti tržišnih učesnika). Loson postavlja drugačije pitanje, naime, kakva je struktura stvarnosti (suštinski ontološko pitanje) i koji su metodi prikladni za njeno proučavanje u zavisnosti od te strukture, te kakva bi struktura stvarnosti morala biti da bi metodi koje koristi ortodoksna ekonomija bili upotrebljivi. Kada je Loson 1994. godine u jednom zborniku objavio prvi rad u kome je predstavio svoj ontološki pristup, on je u potpunosti „štrčao“ u odnosu na dominantan pristup metodološkoj analizi ekonomije. Danas, stvari izgledaju sasvim drugačije: svako ko se ozbiljno bavi ekonomskom metodologijom zna za Losona.

Loson je svoje ideje najviše razradio u tri knjige, Economics & Reality (1997), Reorienting Economics (2003) i Ontology and Economics: Tony Lawson and His Critics (2009). Poslednja knjiga, o kojoj je ovom prilikom reč, jeste zbornik u kome deset autora, većinom vodećih stručnjaka iz oblasti ekonomske metodologije, predstavlja svoje viđenje i kritičke osvrte na Losonove ideje, a Loson daje odgovor na svaki pojedinačni tekst.

Loson smatra da je neoklasična ekonomija zasnovana na pozitivizmu čija je prvenstvena odlika deduktivizam, dakle, pokušaj da se uz date pretpostavke (zakone) zaključi kakva će biti veza između datih događaja (ako se desi A, desiće se B, uz uslove C). Ovakav pristup ne mora biti matematički formalizovan (u obliku jednačina), ali može to biti, što i jeste slučaj u ekonomiji. Međutim, da bi takve veze između događaja (determinističke ili stohastičke) zaista bile prisutne u stvarnosti, ona bi morala da ispunjava određene uslove: da jedinice posmatranja uvek imaju istu unutrašnju strukturu (npr. da ljudi uvek na isti način donose odluke); da je sistem koji se posmatra izolovan od spoljašnjih sila, osim onih koje se proučavaju (npr. da samo cene utiču na ekonomske odluke); te da uvođenje više jedinica posmatranja ne menja strukturu sistema (npr. da se ljudi isto ponašaju kad su sami, u paru, ili u većoj grupi). Ove pretpostavke očito posebno ne odgovaraju društvenoj stvarnosti (nerealne su), ali ih Loson pronalazi (najčešće implicitne) u različitim vidovima u celoj ortodoksnoj ekonomiji i pokušajima njene odbrane, upravo zato što su one potrebne da bi deduktivistički pristup imao smisla.

Umesto ovog pristupa Loson nudi drugačije shvatanje društvene stvarnosti i identifikuje već postojeće i predlaže nove metode prikladne za njeno proučavanje. U njegovom shvatanju, ljudi i institucije su promenljivi, mnoge stvari se dešavaju, ali se ne mogu registrovati kao događaji (npr. razna nedelanja uslovljena pravilima, poput ćutanja pred šefom, koja mogu imati posledice, iako se ni jedan događaj nije „desio“), a postojanje slobodne volje i izbora čini da su bilo kakvi pokušaji preciznog predviđanja ponašanja ljudi najčešće osuđeni na neuspeh.

Nemoguće je u nekoliko rečenica predstaviti jedan od najoriginalnijih pristupa ekonomskoj metodologiji, a samim tim bi i pokušaj da se predstave, analiziraju i ocene kritike tog pristupa bio nezahvalan. No, može se reći da, na ovaj ili onaj način, svi autori u knjizi, koja je predmet ovog prikaza, na određeni način razmatraju gore predstavljenu srž Losonove teorije, na osnovu koje on preispituje ekonomsku misao sa širinom i dubinom vrednom poštovanja. Zapravo, zanimljivo je da se veoma malo bave bilo kojom drugom temom iz Losonovog obimnog rada. U svakom slučaju, ko god da se upusti u čitanje ove izvanredne knjige (a posebno ekonomisti i filozofi), biće stimulisan na duboko razmišljanje.

Objavljeno: Ekonom:east magazin, Broj 552, 16. decembar 2010.

Saturday, 8 January 2011

Uzurpacija vidika

Napisao: Ljubomir Živkov

Dobro te nisam narodni poslanik, ministar ili nešto još krupnije: krstogradnju koja uz igre na sreću postaje najrazvijenija privredna grana službeno bih sabotirao: Kragujevac koga ker nema za šta da ujede zida ne znam ti koliki krst, Niš gradi krst od osamdeset metara, užički se ekolozi bude, te merkaju vršak Zlatibora da na njemu krstaču posade, tri stotine trideset i tri metra, plači, plači, Ajfelova kulo, i s antenom koju ti dodaše bićeš niža od rekorda našeg pet lakata i sedam aršina!

&

Iako su crkva i država razdvojene, država napuštenoj boljoj polovini daje alimentaciju, najveći deo novca predviđenog za nevladine organizacije dobija crkva, SPC je vodeća NVO, dobila je 8.737.664.007 dinara iz budžeta*, dvostruko više nego Crveni na primer krst, što je i na mestu, Crveni krst pomaže samo sirotinji, bolesnima, traži nestale i deli lekove ubogima! Crkva kao vertikala duhovnosti nema takvih materijalnih izdataka i može da se zajedno sa gradonačelnicima i užičkim planinarima posveti dizanju monumenata: u Austriji i Nemačkoj niču vetrenjače (kakva reklama za mercedes, kao Olimpijada za audi!), kod nas ima da bude krst gde god se okreneš: Germani neka prave struju, mi ćemo da je trošimo, kako god i građevinski materijal pre toga!

Priloge za krstove daju i sami gradovi , kesu će odrešiti bogati i naravno prepobožni pojedinci u nadi da će im ktitorski viraž izbrisati grehe bez kojih kao što znamo nema istinskog bogaćenja; krstove plaća i svaki neznabožac, svaki pripadnik drugih crkava i svaki član uboge sekte koja ima možde posve drukčiji simbol, ali kad bi i sav trošak podneli nesebični vernici - nije li posredi izvesna uzurpacija vidika? Kad su pomorske sile blagootkrivale nove kontinente, arhipelage i sl. vođa ekspedicije zabo bi zastavu svoje zemlje te ostavio tamo nekakvog oficira sa nešto vojske, oružja i džebane i vsjo!

Obeleženi geografski pojam bivao je pripojen Kruni! Tako i SPC krstaškim bumom označava teritoriju na kojoj se njena nadležnost prostire: sva mesta sa kojih se krst vidi (a noću će sijati) pravoslavna su; sve što bi se sa vrha krsta videlo (a daće Bog kad-tad lift za hodočasnike i turiste) biće takođe pravoslavno: ako se odonud bude u izmaglici i daljini dala nazreti kakva katedralica, džamija ili sinagoga, nemamo ništa protiv: one su ukras na pravoslavnoj, megakamilavki.

Dobro te nisam poslanik, ministar ili nešto još uzvišenije, a dobro je i što nisam bio vodeći kolumnist u francuskom tisku potkraj XIX veka, jer bi se bio usprotivio gradnji kule usred prestonice: zašto da nemamo taj lazaret, dva sirotišta i tri narodne kujne! A ispostavilo se da je Ajfelova kula zlatna koka i simbol Pariza! Tako će i ono "dobro došli u zemlju košarke" biti jednog dana prepevano "dobrodošli u zemlju krstova".

Izvor: Blic Novac, 8. januar 2011.
__________________
*Prema prosečnom kursu evra prema dinaru (bez podatka za decembar) koji iznosi 103,3046 u 2010. godini, iz budžeta republike je za SPC izdvojeno 84.581.557,91 evro.

Sunday, 28 November 2010

"Filantrop" Soros György

Ne bih da palamudim o dotičnom - ne mogu da smislim ni njega, ni sve prodane duše koje su u "projektu". Ima zanimljivih lokacija na netu na temu njegovog akcijašenja i "dobrih" namera.

George Soros, Imperial Wizard (Part I)

George Soros, Imperial Wizard (Part II)

"Kati Marton is the wife of former Clinton administration UN ambassador and envoy to Yugoslavia, Richard Holbrooke. Marton lobbied for the Soros-funded radio station B-92, also a project of’ the National Endowment for Democracy (another overt arm of the CIA), which was instrumental in bringing down the Yugoslav government."
.

"According to Neil Clark (writing in the New Statesman):
(t)he conventional view, shared by many on the left, is that socialism collapsed in eastern Europe because of its systemic weaknesses and the political elite’s failure to build popular support.
That may be partly true, but Soros’s role was crucial. From 1979, he distributed $3m a year to dissidents including Poland’s Solidarity movement, Charter 77 in Czechoslovakia and Andrei Sakharov in the Soviet Union. In 1984, he founded his first Open Society Institute in Hungary and pumped millions of dollars into opposition movements and independent media.
- Clark, Neil. “Soros Profile” the New Statesman.
.

"Bogdan Denitch, who had political aspirations in Croatia, was active within the Open Society Institute, and received OSI funding. Denitch favoured the ethnic cleansing of Serbs from Croatia, NATO bombing of Bosnia and then Yugoslavia, and even a ground invasion of Yugoslavia. Denitch was a founder and chair man for many years of the Democratic Socialists of America, a leading liberal-left group in the U.S. He has also long chaired the prestigious Socialist Scholars Conference, through which he was key to manipulating the sympathies of many toward support for NATO expansion."
.

"Through OSI and HRW, Soros was a major supporter of the B-92 radio station in Belgrade. Soros funded Otpor, the organization that received those “suitcases of money” in support of the October 5, 2000 coup that toppled the Yugoslav government. Human Rights Watch helped legitimize the subsequent kidnapping and show trial of Slobodan Milosevic in The Hague by saying nothing about his rights.” Louise Arbour, who served as judge at that illegal tribunal, is presently on the Board of Soros’ International Crisis Group. The Open Society/Human Rights Watch gang has been working on Macedonia, calling it part of their “civilizing mission.” Expect that republic to be “saved” to finish the total disintegration of the former Yugoslavia."


George Soros, Imperial Wizard (Part III)

"Yugoslavia was targetted because the Slavs repeatedly elected the Socialist Party of Slobodan Milosevic. Then in 1991, Soros launched the Open Society Institute and pumped over $100 million to the anti-Milosevic opposition, publishing houses and ‘independent’ media like Radio B-92. When Milosevic was finally removed to The Hague tribunal, the charges of war crimes and genocide framed against him were collected (read made up) by the Soros-funded Human Rights Watch!

A few months after the military occupation of Kosovo, the International Crisis Group (ICG) (you know, the one that recently “suggested” that Greece should recognize “Macedonian” ethnicity and language!) a think tank supported by Financier George Soros, issued a paper on “Trepca: Making Sense of the Labyrinth ” which advised the United Nations Mission in Kosovo (UNMIK) “to take over the Trepca mining complex from the Serbs as quickly as possible and explained how this should be done”.

In September 2000, in a hurry to take the Trepca mines here, here, here before the Yugoslavian election, Kouchner stated that pollution from the mining complex was raising lead levels in the environment. This is incredible considering that he cheered when the 1999 NATO bombing of Yugoslavia rained depleted uranium on the country and released more than 100,000 tons of carcinogens into the air, water and soil. But Kouchner had his way, and the mines were closed for “health reasons.” Soros invested $150 million in an effort to gain control of Trepca’s gold, silver, lead, zinc and cadmium, which make the property worth $5 billion."
.
"When Sorosian organizations count, they seem to lose track of the truth. Human Rights Watch asserted that 500 people, not over 2,000, were killed by NATO bombers in the 1999 war in Yugoslavia."
.
"Human Rights Watch prepared the groundwork for the NATO attack on Bosnia in 1993 by the false rape-of-thousands and “genocide” stories. This tactic of creating political hysteria was necessary for the United States to carry out its Balkan policy. It was repeated in 1999 when HRW functioned as the shock troops of indoctrination for the NATO attack on Yugoslavia. All of Soros’ blather about the rule of law was forgotten. The U.S. and NATO made their own law, and the institutions of George Soros stood behind it."

Soros funds infiltration of 9/11 truth, “independent” journalism

George Soros, not everything that glitters is gold

Ako nekoga zanima ova tematika, a ima neki interesantan link, neka ostavi u komentaru. Hvala.

Tuesday, 23 November 2010

Ispovest farmaceutskog insajdera

H-Alter je preneo vest da se sutra u Zagrebu održava promocija knjige dr Johna Virapena - Nuspojava: Smrt (The side effects: Death), uz prisustvo autora. John Virapen je 35 godina radio u farmaceutskoj industriji, kao izvršni direktor u Eli Lilly-iju. Kako sam kaže, učestvovao je u raznim prljavim igrama, poput podmićivanja za račun farmaceutskih kompanija.

I bribed a Swedish professor to enhance the registration of Prozac in Sweden.
— John Virapen

Ističe da je farma mafiji u interesu da ljudi budu bolesni, jer je to način da oni multipliciraju svoje prihode. Rekao je, a što svi znamo, da su odavno interesi kapitala iznad interesa ljudskih potreba. Ja bih dodala - ljudskih života, što i sam naziv knjige nagoveštava. Granica se sve više spušta, tako da su sada u igri zamorčića sve češće - deca, odnosno oni su ciljna grupa farma mafije, čega, kako kaže dr Virapen, se naročito užasava. Ako je verovati, ova knjiga predstavlja njegovo duboko pokajanje iz koga je proizašla motivacija da javno progovori o farma mafiji i da iznese istinu.

Skinite knjigu (provereno, upravo sam to uradila) na engleskom sa ove adrese : http://depositfiles.com/files/tf7bb0ydu

Obavezno pogledajte njegovo izlaganje







Monday, 22 November 2010

Između redova - Milan Beko



Jugoslav Ćosić predstavlja dotičnog kao da su duvali u istu tikvu. Dakle, on je za njega - Miša Beko, a ne Milan Beko. Dobro. Možda bi i za mene bio Miša, kad bi imali nekih zajedničkih interesa.

Na početku intervjua Beko povlači paralele o nastupu Tadića a pro po "nepristojno bogatih", poredeći Ameriku, Rusiju i Čaveza vs. Srbija i zaključuje da Tadićeva ideja nije razrađena, ali i tokom intervuja prca sa pričom da je Tadić najjača figura u ovoj zemlji. Hahahahaha. Zatim kreće priča o Luci Beograd, gde Beko odmah kaže da je novi Zakon o izgradnji neustavan - jer potire prava koja su za njega kao vlasnika stečena prethodnim Zakonom, pozivajući se pri tom na konstantne pokušaje ispravljanja "istorijskih nepravdi" na otomanski način. I apostrofira da ispada da je investicioni put Srbije praćen "leševima investitora" na putu... Skoro da sam se rasplakala nad Bekom. Je li sporan ili ne način privatizacije? Po svemu sudeći nije. Jer, u stvari, to i nije bila privatizacija. Luka Beograd je bila a.d. i pre 6,5 godina kada je bila u vlasništvu države i 4.500 malih akcionara - Beko je to samo "transparentno" preuzeo. To što je Beko kupio akcije ispod cene i obmanuo male investitore to nije problem. Jer, logično, biznis - na kapitalistički način, a pre svega prvobitna akumulacija kapitala ne poznaju nikakvu moralnu komponentu. Bitno je dakle, da je svaki organ vlasti uradio svoj posao (prema zakonu i kako treba) i da je utvrdio da nema elemenata za pokretanje krivične prijave. Vericu Barać je okarakterisao skoro kao poluludu ženu, tako da ona treba da ima to u vidu i da se mane igranja sa vetrenjačama.

Onda se postavlja pitanje kako to da investicioni fond koji je kupio Luku Beograd za 40 miliona evra, to uradio, a da je je pri tom imao samo 30.000 dolara na računu. Beko to jednostavno objašnjava. Ko se oglasio da je procedura ispoštovana? Komisija za hartije od vrednosti, Akcijski fond, Agencija za privatizaciju i dekan Pravnog fakulteta. Zanimljivo, naročito za dekana, čiji je stav irelevantan i nema nikakvu zakonsku snagu. I kako to privredni subjekt koji praktično nema nikakva sredstva na računu može da dobije bankarsku garanciju? Na šta, za šta? Bankarska garancija košta i to mora da se plati. Lepo. Sve ovde može. I sve je to plaćeno odakle? Iz kredita koji je dobijen tek pošto je kupovina obavljena. Zanimljivo, je l' da? To znači da je bilo ko od nas mogao da kupi Luku Beograd, pod pretpostavkom da je registrovan kao pravno lice, zar ne? Naravno da ne, to je kategorija za povlašćene, kao što je Milan Beko. Sve po zakonu, naravno. Spekuliše se da je vrednost akcija koje je platio malim akcionarima (800 dinara po akciji) upola niža od procenjene tržišne vrednosti (Institut ekonomskih nauka - IEN je procenio vrednost akcije na 1774 dinara). Da ne pričam koliko se drkao, po sistemu, pa je l' malim akcionarima podeljena iscepkana bankarska garancija ili cash? Beko, nismo svi nepismeni, kredit ti je odobren posle kupovine tj. posle čina potpisivanja Ugovora, i od toga si isplatio male akcionare. I sam Beko se pita: "Da li je Srbiji nešto oduzeto?" Rekla bih da nije, mnogo smo dobili sa tobom, Miškovićem, Drakulićem, Peconijem, Kostićem, Canetom, Matićem, itd. Ljudi, inače, "dobrovoljno" odlaze iz ove zemlje, zato što su besni i razmaženi i neće da vam duvaju za neto 200 evra mesečno. I naravno, Beko je rekao da male akcionare niko nije terao da prodaju akcije. Jedino je problem što običan čovek veze nema šta su akcionarska društva, akcionarski kapital i koja su njihova prava - samo to, ništa više. Inače, nisu obmanuti, slažem se. Ko ih jebe što nemaju dovoljno znanja i informacija, je l' tako? Ćosić onda kaže da Luka Beograd ima 196 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i da je za to plaćeno 2.000 evra po aru, što je bezobrazno niska cena. Beko mu je onda lepo rekao da podriva pravni i ekonomski sistem ove države. Pravni sistem, reče Beko i ostade živ. Pravni sistem koji ide na ruku samo tebi i onima koje sam navela prethodno. Za vas se prave zakoni sa zakonskim rupama, prema vama se šteluju uslovi. Ili možda grešim? Kaže i da Ćosić širi govor mržnje. Sve je to Beko fino reprodukovao, kao iz udžbenika. Da, i dva puta tokom intervjua je pomenuo kako će blogeri da ga napadnu. Eto, a verovatno je mislio na blogere sa B92. Ja sam se ljubazno odazvala njegovoj prozivci i provokaciji, iako ne pripadam toj grupaciji i trošim svoje vreme besplatno, jer želim da se nađe i kod mene na blogu. I onda tu kreću da se spominju razna povezana fizička i pravna lica. La Derma International, Mrđa, Vuk Delibašić, pominje se i Dulić. Naravno, sve uz saradnju sa neizbežnom Hypo-Alpe-Adria bankom koja uopšte nije nepoznata po brojnim finansijskim malverzacijama (čitaj: pranju para) na teritoriji ex YU. I naravno, sva ta fizička lica su na neki volšeban način imala funkcije u Agenciji za privatizaciju. Slučajnost, sasvim sigurno. Beko tvrdi: "Neće biti da smo bili vlasnici povlašćene radnje!" Skoro da me je ubedio, al' za malo. I onda kaže, pa da, biće konverzije zemljišta, i gradićemo, nego šta ćemo. Konačno na pitanje da li biste prodali svoje akcije akcionarima nazad, Beko kaže: "Ne bih prodao!"

Onda malo prelazimo na temu nestašice mleka i na investicioni fond Salford (koji je u vlasništvu Danube Foods Group). Beko nam je onda lepo objasnio ko je tu ko, i čija majka prede, a čija ne prede crnu vunu. Pomenuo te neke silne harvardske đake, stručnjake, moćnike, itd. I objasnio da tu postoje u različitim državama i različita lica koja su ekonomski povezana. Jedino što nam nije rekao kojih su to 5 takvih lica u Srbiji, a rekao je da ima 5 takvih lica u Srbiji. Konačno, Jugoslav jeste promašio pitanje, implicirajući da li je on vlasnik ili ima udeo u vlasništvu Salforda, jer to i nije bitno. Beko je na kraju rekao da ima učešće u Upravnom odboru, da ih savetuje i tako. Znači, pozadinski čovek. Za pismene, dovoljno rečeno.

Onda prelazimo na temu privatizacije Večernjih novosti i vezu između WAZ-a, Beka i Stanka Subotića - Caneta. Beko ima i danas ugovor sa WAZ-om. Mislim, šta će, oni se ljudi nisu snašli ovde, pa eto. Tu se (kada je preuzimanje bilo u toku) pominje i veza između izvesnog Draga Mićovića i Dejana Mihajlova (saziv Vlade Vojislava Koštunice). To se inače vodi pod zanimljivim nazivom koji se zove "prijateljska medijacija". I onda smo otkrili rupu na saksiji, a to je da je Beko vlasnik, tj. njegove 3 firme, tako da B92 i mediji imaju o čemu da zvone ovih dana. Spominje se i Miodrag Đorđević, koji je opet sasvim slučajno u to vreme bio zaposlen u Agenciji za privatizaciju, a sad je zamenik generalnog direktora u Večernjim novostima, i kako Beko kaže tamo je kao "kontrolni" kadar. I da se razumemo, nema uopšte veze što je Olivera Savović bila nekadašnji direktor u Bekovoj firmi DIBEK, pa je onda u vreme preuzimanja Večernjih novosti bila na poziciji sekretara u Komisiji za hartije od vrednosti. Beko kaže, pa ona je bila administrativni sekretar, a članovi Komisije za hartije od vrednosti odlučuju. Na čelu sa Milkom Štimcem, koji je onomad padao u nesvest i hteo da otegne papke u vreme spornih dešavanja tokom privatizacije u Knjazu Milošu. Inače, Komisija za hartije od vrednosti je samostalna institucija, čije imenovanje potiče od Vlade Srbije. Prema tome, vrlo je nezavisna i jasno je da je Milko Štimac jako dobar kadar, praktično nezamenljiv čovek za poslove koji su mu povereni. Moramo da uočimo i da je je Beko imao vrlo blakonaklon odnos prema pitanjima koje je Ćosić postavio u vezi Caneta, kada se onomad Cane javio sa Marsa i optužio Beka i Miškovića da su njegovim parama kupovali. Dakle, reklo bi se da 'štuje Caneta. Sigurno ne bez razloga. I tu je pokazao svoju vanrednu humanističku crtu, jer ipak Canetu nije lako da se sad potuca kojekude. To je bilo obzirno sa njegove strane. Konačno, rekao nam je ono što svi znamo, a to je da su Mišković i on u prijateljskim odnosima. Što i ne bi bili? Svako otima i ždere svoj deo kolača.

Analiza bi mogla da potraje, ali već sam iscprela dosta toga, a ponešto i nisam, pa analizirajte i sami. Zahvaljujem se B92 na reklamnoj kampanji za Mišu Beka. Bilo mi je zadovoljstvo da čujem šta je imao da kaže i to 12 godina nakon svog poslednjeg pojavljivanja u javnosti. Time se ovaj intervju može smatrati ekskluzivnim.
Protected by Copyscape Plagiarism Check Tool
Related Posts with Thumbnails